Partijska pozorišta

Danas (13. februara) završava se rok za prijavljivanje na konkurs za rukovodeća mesta u beogradskim institucijama kulture i pozorištima. Prema raspisanom konkursu, novi (ili stari čelnici) njih petnaest , trebalo bi da budu izabrani u Bitef teatru, Kulturnom centru Beograda, Belef centru, Ateljeu 212, Pozorištu na Terazijama, Pozorištu ,,Boško Buha”, Beogradskom dramskom pozorištu, Domu omladine Beograda, Muzeju grada Beograda, Istorijskom arhivu Beograda, Zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograda, Domu omladine Beograda, Centru za likovno obrazovanje, centrima za kulturu u Mladenovcu i Lazarevcu.

Sa većim uzbuđenjem nego ranijih godina, nastalo je tipovanje ko će gde. Da li će ostati oni koji bi mogli da izdrže još jedan mandat a uz to su se dobrim programom i potvrdili? Da li će se ponoviti uzor Svetozara Cvetkovića koji je navršio čak tri mandata u Ateljeu 212? Pozorištu, u kojem je sadašnji ministar kulture Nebojša Bradić oborio rekord, ostavši u njemu upravnik tek nekoliko –meseci! Zapravo, to mu je bio nekakav prelazni rok za veći zalogaj, mesto upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu.

O novim čelnim ljudima u kulturi Beograda odlučivaće osnivač, Skupština grada. Ipak, u tom poslu zna se ko drži visak, ko meša malter. Tako su, saznajemo , već obavljeni preliminarni razgovori sa onima koji bi trebalo da ustupe svoja mesta drugom čoveku kao i sa onima koji bi trebalo da na njih dođu.

Manje se sada govori o umetničkom profilu ličnosti. Više o stranačkoj pripadnosti. Sudbinu političkog života podeliće i kultura grada. I ona mora, na žalost, u podelu na stranačke feude! Tako sada, kao pri sastavljanju vlade i onog besomučnog, više mučnog juriša na ministarstva i upravne odbore, imamo i političko osvajanje pozorišnih scena.

Demokratska stranka više nije vlasnik celog beogradskog glumišta, i drugih institucija kulture. Valja mesta podeliti između DS-a, LDP-a, SPS-a i G-17 plus. Ostaje da se sačeka, ko se svojom stranačkom lojalnošću preporučio. Uostalom, mnogi umetnici i kulturni radnici nisu se libili da se javno politički eksponiraju. Samo se mali broj predomislio i izašao iz politike. Neki su se, pak, zaigrali, pa su, kao Biljana Srbljanović, ostali nenagrađenogljubavnog truda. Drugi su, poput Siniše Kovačevića ili Tihomira Arsića preletali u veće i moćnije jato.

Itekako je važno ko će u četiri naredne godine voditi institucije kulture. Kako su pozorišta nekako i najeksponiranija u javnosti, interesovanje ne samo pozorišne branše, već i javnosti, usmereno je na ta mesta. Kandidati moraju da imaju fakultetsku spremu i tri godine radnog staža, ali ,,prednost imaju kandidati koji imaju jednu godinu radnog staža u odgovarajućoj delatnosti”, stoji u uslovima konkursa. Ono, međutim, što niko ne traži, pa ni odredbe konkursa, jesu – programi! A pozorišta itekako jesu živ i složen organizam, i nije svejedno kakvu će repertoarsku politiku imati, koju estetiku, kakvu organizaciju. Ide se u susret privatizaciji i u kulturi.

Stoga je razumno i logično odjeknula izjava Božidara Đurkovića, genseka Rukometnog saveza Srbije, povodom trke za prvog čoveka Olimpijskog komiteta. Između Ćurkovića i Divca trebalo bi,kaže ovaj stručnjak, da prevlada onaj koji ponudi bolji program. Zato neće birati između imena, već između boljeg programa.

Da li je kasno da se princip podnošenja programa primeni i na vodeće ljude u ustanovama kulture? Ili se nikakav princip neće menjati, samo će se ubuduće znati koji će političari ići u koje pozorište. Očekujemo, svako u – svoje. Beograd će imati teatre DS-a, LDP-a, G-17 plus i SPS-a. Ko pita glumce i publiku!?

novinar