​Sklonost ka diskreciji

Omiljena francuska glumica Natali Baj, za koju „Figaro” konstatuje da je „pola veka krasila francuski filmski život svojim crtama lica, čija je blagost evocirala lepotu Vermerovog portreta”, preminula je u 78. godini u Parizu. Njen odlazak je, kao i sve drugo što je radila u životu, bio diskretan, konstatuju njeni poštovaoci na društvenim mrežama. Za njenu bolest, koja ju je mučila od prošlog leta, nije se šire znalo i stoga je njen odlazak doživljen kao neočekivan.

Četvorostruka dobitnica najveće francuske glumačke nagrade „Cezar”, blistala je u francuskom filmskom životu u ostvarenjima Fransoa Trifoa, Gzavijea Dolana, Bertrana Blijea i Kloda Šabrola, koja se pamte. To niko ne može da joj ospori, mada je i sama često govorila, a to je naglasila i u svom poslednjem televizijskom intervjuu u septembru 2024, da ništa specijalno nije radila da bi imala takvu karijeru, već da je jednostavno imala sreće. 

Rođena je 6. jula 1948. godine u Menvilu, selu u Normandiji. Roditelji su joj bili boemi i slikari, a ona osetljivo dete koje je patilo od disleksije. Napustila je školu sa 14 godina da bi sledila svoje srce i upisala se u plesnu školu u Monaku. Tri godine kasnije, odlazi u Njujork da usavrši svoje majstorstvo ove umetnosti sa ruskom baletskom kompanijom.

Sa 18 godina vratila se u Pariz, gde je shvatila da je privlači pozorište, te se upisala u dramsku školu, u kojoj su bili još i Mišel Morgan, Mišel Sero i Luj de Fines. Na sceni se osećala potpuno kao kod kuće. Da bi platila studije, radila je kao lektorka za suprugu akademika Pola Morana, koji je oslepeo. 

Fransoa Trifo, koji je imao oštro oko za uočavanje mladih talenata, angažovao ju je 1972. godine za glavnu ulogu u filmu „Dan za noć”. Ovo prvo iskustvo u filmu o filmskom stvaralaštvu bilo je svojevrsna podrška koju Natali Baj nikada neće zaboraviti. Na setu je radila zajedno sa zvezdama velikog platna kao što su Žaklin Bise, Žan-Pjer Omon i Trifoov omiljeni glumac Žan-Pjer Leo. 

Već tada je njena karijera krenula uzvodnom putanjom koja će ostati takva tokom celog života. Posle filma „Dan za noć”, nova i darovita glumica pojavila se u filmovima koje su režirali autori snažnog senzibiliteta poput Kloda Sotea, Marka Fererija i Morisa Pijala. I Trifo ju je ponovo angažovao pet godina kasnije u filmu „Zelena soba”. „Figaro” konstatuje da je od samog početka pokazivala sklonost ka eklekticizmu i da je njen ukus za igru protiv određenog tipa sigurno odatle potekao.

„Imala sam sreće da radim sa neverovatno talentovanim ljudima koji su me toliko toga naučili. Sama nisam uradila ništa posebno, nikada nisam uradila ništa izuzetno da bih pokušala da napredujem. Ne! Jednostavno sam imala sreće i bila sam okružena divnim ljudima”, rekla je u svom poslednjem televizijskom intervjuu na kanalu TV Mond 5.

Osamdesete godine prošlog veka bile su decenija nagrada za nju. Priznata i od kritike i od publike, tri godine zaredom (1981,1982 i 1983) osvaja tri nagrade „Cezar”. Prvi za najbolju sporednu glumicu otišao je u njene ruke za izvanredno odigranu Deniz Rembo u filmu Žan-Lika Godara „Svaki čovek za sebe”, naredne godine dobija drugi trofej u istoj kategoriji – za ulogu u filmu„Čudna afera” Pjera Granije-Defera i treći „Cezar” joj stiže za najbolju glavnu glumicu za ulogu u filmu „La Balance” Boba Svaima.  

Dobitnica tri nagrade „Cezar” za tri godine, mlada Natali Baj ulazi tada u krug vodećih glumica francuske kinematografije. Nakon što je glumila uz Žerara Depardjea u filmu „Povratak Martena Gera” i odigrala jedan od najzagonetnijih likova u filmu „Imala sam senku”, nastavila je da niže prestižne saradnje i uspehe, a među njima je i ostvarenje „Naša priča” Bertrana Blijea, gde je glumila pored Alena Delona, kao i mnoga druga. 

Posle male stagnacije devedesetih godina, snažno se vratila na veliki ekran 1999, ulogom kozmetičarke u originalnoj žanrovskoj komediji Tonija Maršala, „Institut za lepotu Venus”, koja je bila još jedan dokaz njenog sada već širokog glumačkog raspona. A svog četvrtog „Cezara” dobila je za ulogu policajke koju proganja porodična tragedija, u filmu „Mladi poručnik” (2006).

Za Natali Baj je karakteristično to što nije bila sklona da izigrava zvezdu. Diskrecija je bila njena izražena osobina. Nikada nije javno govorila o svom društvenom i političkom angažmanu. Njen potpis se pojavljuje pored potpisa Šarla Aznavura, Pedra Almodovara, Džejn Kempion i drugih na dnu članka koji podiže svest o opasnostima klimatskih promena, a koji je objavio „Mond” 2018. godine na inicijativu Žilijet Binoš. Bila je i među potpisnicima članka koji je 2023. godine objavio „Figaro” u znak podrške Žeraru Depardjeu, osuđujući „linč koji prolazi” nakon što je optužen za silovanje i seksualni napad.

Svoj privatni život je takođe dobro čuvala, osim u slučaju njene ljubavne veze sa Džonijem Holidejem, koji je bio toliko popularan da je bilo nemoguće ostati u sencu. Živeli su i radili zajedno od 1982. do 1986, i dobili kćerku Loru Smet, danas takođe glumicu.

U svom poslednjem televizijskom intervjuu rekla je da ga je volela do samog kraja i objasnila:

„Svi su se pitali šta radim sa tim idiotom. Mnogi su imali takvu ideju o njemu jer je rokenrol i sve to. Ali on je bio veoma osetljiv, veoma inteligentan, imao je ogroman talenat i bio veoma dobar otac. Jednostavno, ne možete imati karijeru takvih razmera ako niste inteligentni.”