Vatra je došla niotkud

Specijalno za „Politiku“
Melburn, 12. februara – Letnji požari su uobičajena pojava u Australiji, ali ovako nešto malo ko ovde pamti. Vest da je vatra, koja i dalje besni u državi Viktorija, najgora za poslednjih 250 godina mala je uteha vlasnicima oko 1.000 kuća koje su do sada izgorele.

Mnogi pogorelci u ovdašnjim medijima ponavljaju jednu te istu priču: „Vatra je došla niotkud. Niti smo je videli, niti osetili njen miris.” Jedan od razloga za to jeste brzina kojom se širila. Vetar je dostizao brzinu i do 100 kilometara na sat, nosio je plamen kao munja. Naučeni da domove napuštaju tek u slučaju apsolutne nužde, mnogi ljudi su uporno pokušavali da spasu imovinu, crevom su natapali okolno zemljište, nadali su se da će ih vatra zaobići, a kada su shvatili da se to neće dogoditi onda je već bilo kasno. Jer požar se u većini krajeva širio brzinom 50–60 kilometara na sat i dolazio je sa više strana. Olupine automobila u koje su čitave porodice uskočile u poslednjem trenutku tražeći spas ostavljaju jezivo svedočanstvo o sudbini mnogih.

Pretnja da će se više manjih požara spojiti u jedan i dalje se nadvija nad jednim delom Gipslenda, istočno od Melburna. Stanovnici četvrti na periferiji glavnog grada Viktorije sve do danas su se osećali bezbednim, ali to više nije slučaj. Strah od kontaminacije rezervoara sa vodom iz kojih se snabdeva grad i za sudbinu gasovoda takođe raste.

Najstrašnije je saznanje da su neki od ovih požara podmetnuti. Vatrogasci zaposleni na Stjuart autoputu taman su odahnuli kad su spazili nekoliko novih, manjih plamenova. A to tako počinje. Upozorenje da podmetačima požara preti kazna do 25 godina robije, inače predviđena za ubistvo s predumišljajem, izgleda ima malo efekta. Prvo, podsticanje požara je u ovoj zemlji postalo prečesta pojava, a psiholozi to vide kao fascinaciju plamenom i, verovatno, njegovim posledicama, a samim tim i kao bolest. Drugo, počinioce je teško, a često i nemoguće, identifikovati. Istraga je, međutim, već u toku, a premijer Viktorije Džon Brambi apeluje na građane da prijave bilo šta sumnjivo i najavljuje pojačane patrole i promenu građevinskih standarda.

Građani koji su ostali bez ičega i njihovi susedi već su se sami organizovali. Oni koje je vatra poštedela svoje domove su pretvorili u izbegličke centre, generatore struje dele sa manje srećnim komšijama, kamioni natovareni donacijama non-stop pritiču. Australijski Crveni krst je do sada prikupio 34 miliona dolara. Ljudi šalju odeću, pelene, posuđe, igračke, sve što im padne na pamet.

U nekim mestima, poput Kinglejka, obnova je već počela. Mnogi ljudi nameravaju da podignu domove na istom mestu; jedino neće saditi drveće u neposrednoj okolini. To, doduše, nije lako u klimi kakva vlada u Australiji – vatra je planula na temperaturi koja se tri dana nije spuštala ispod 45 stepeni Celzijusa. Oni kojima je dosta života u „bušu”, kako se popularno nazivaju krajevi u unutrašnjosti, izgleda da su u manjini. Građani Merisvila i nekoliko drugih turističkih gradića, živopisnih i do danas netaknutih hodom vremena, već su se zarekli da će ih u potpunosti obnoviti, a predsednik savezne vlade Kevin Rad im je obećao kako finansijsku tako i tehničku pomoć.

Prvi zadatak je, međutim, identifikacija žrtava, a to neće uvek ići lako, tvrdi glavni istražni sudija Dženifer Kout. Osnovni problem je medicinska i naučna ekspertiza koju zahteva katastrofa ovakvih razmera i koju, kako kaže, Australijanci nemaju. Ukupan broj žrtava se još dugo neće znati, jer samo u jednom delu Gipslenda je do sada izgorelo 40.000 hektara zemlje. Događa se i da lokalne novine neke ljude proglase mrtvim, a da se oni sutra dan pojave na televiziji.

Jasna Novaković

----------------------------------------------

Spas 97-godišnjaka

Neverovatnih slučajeva ima na pretek. Čarli Ričardson, star 97 godina, preživeo je veliki požar 1939. godine, pa onaj 1944. Verovao je da je stekao dovoljno iskustva da se i sa ovim izbori. Oni koji su posle požara prvi stigli do njegovog imanja našli su samo ugarke. Mislili su da će pod njima naći i Čarlija, a on se, umotan u veliki peškir, pojavio nekoliko sati posle toga na putu za Melburn. Iz bolnice „Alfred”, u koju je smešten zajedno sa još 70 nastradalih, Čarli poručuje: „Nadam se da mi je ovo poslednji požar u životu.”