Dević: Nisam verovao da igram protiv Srbije

Pobedi Ukrajine protiv Srbije u finalu turnira na Kipru (1:0) radovao se i jedan Srbin, jer je u njoj učestvovao sve do 89. minuta, kada ga je zamenio Seleznov. Marko Dević, rođen 27. oktobra 1983. u Beogradu, nekadašnji fudbaler Zvezdare, Železnika, novobeogradskog Radničkog i Voždovca, od 2005. je u ukrajinskom fudbalu. Najpre je nosio dres Volina, a od 2006. je u Metalistu iz Harkova.

Prošle sezone je sa 19 pogodaka bio golgeter lige, pa su mu Ukrajinci ponudili da igra za njihov nacionalni tim, što je prihvatio i u oktobru dobio i državljanstvo i kasnije debitovao protiv Norveške. U Nikoziji je drugi put obukao žuti dres, a sudbina je odredila da igra protiv Srbije. Dok su izabranici selektora Alekseja Mihajličenka prilikom intoniranja ukrajinske himne stajali s desnom rukom na grudima, mladić sa brojem 20 na opremi jedini je stajao s rukama iza tela. Bilo je očigledno da mu nije svejedno što igra protiv selekcije zemlje u kojoj je rođen.

Posle susreta, s primetnom dozom tuge, zahvalio je na čestitkama za osvojeno prvo mesto na turniru i dodao:

– Imao sam čudan osećaj. U prvom delu bio sam potpuno odsutan. Nikako nisam uspevao da se koncentrišem na igru. Jednostavno, nisam mogao da verujem da igram protiv Srbije. U drugih 45 minuta bilo je drugačije. Čestitam Srbiji na osvojenom drugom mestu.

Na pitanje kako se uklopio u selekciju Ukrajine, Dević je odgovorio:

– Ovo mi je tek druga utakmica. Za sada je dobro. Najvažnije je da su me kolege podržale i da se ni u jednom momentu ne osećam kao stranac. Imam i podršku trenera i to mi je takođe veoma bitno.

Samo četiri-pet dana po dobijanju ukrajinskog pasoša dobio je poziv FSS da igra za našu reprezentaciju. O tome kaže:

– Naravno da mi nije bilo svejedno. Dva dana uoči meča s Norveškom dobio sam poziv Radomira Antića, koji mi je saopštio da računa na mene. Međutim, tada je bilo kasno. Već sam dobio državljanstvo i nije bilo u redu prema ljudima koji su mi dali podršku, da ih obmanem, povredim i izneverim. Bilo mi je veoma teško. Nisam mogao ni da pomislim da ću bilo kada da igram protiv Srbije. Oduvek sam želeo da istrčim na naš najveći stadion, pred našim navijačima i bar pola sata ili 20 minuta zaigram u srpskom dresu. Ali, šta da se radi, tako su se složile „kockice”. Sudbina je htela ovako, idemo dalje.

Upitan kako je reagovala njegova porodica kad je saznala da je postao ukrajinski reprezentativac, Dević je kazao:

– Porodica je uvek uz mene, tako da smo i tu odluku doneli zajedno. Shvatili su da želim da napravim korak više u karijeri i dali mi podršku. Nažalost, dok nisam uzeo ukrajinski pasoš, iz našeg Saveza me niko nije zvao, čak ni posle sezone u kojoj sam bio najbolji strelac ukrajinske lige. A, svaki fudbaler mašta i želi da zaigra za svoju domovinu, pa sam tako to želeo i ja. Kada se stvorila šansa da ispunim snove više nisam bio u poziciji da biram i čekam.

Metalist poslednjeg dana ovog meseca ulazi u drugi deo ukrajinske „Premijer lige” kao drugoplasirani sa šest bodova manje od lidera Dinama iz Kijeva, a u šesnaestini finala Kupa Uefe 18. i 26. februara igraće protiv Sampdorije.

– Prvu utakmicu u Kupu Uefe igramo u Đenovi. Mislim da imamo priliku da prođemo dalje. Šanse su 50:50. Ima još sedam dana do meča, videćemo šta će biti – zaključio je Marko Dević.

Đ. Smiljanić