Bilo je uzbudljivo pevati prvi put u Beogradu

Tenor Miloš Bulajić, rođen i školovan u Nemačkoj, a poreklom sa ovih prostora, nastupio je prvi put u Srbiji, svojoj matici, u ulozi Vojvode od Mantove u Verdijevoj operi „Rigoleto”, prošlog meseca u Narodnom pozorištu u Beogradu. U istoj operi i roli ovog perspektivnog pevača slušaćemo ponovo 25. aprila od 19 časova na sceni prestoničkog nacionalnog teatra. Bulajić (1989) se ističe, kako znalci kažu, tehnički preciznim i muzikalnim interpretacijama značajnih tenorskih uloga iz klasičnog operskog repertoara.

Završio je studije klavira u Vircburgu, gde je studirao i solo pevanje u klasi Leandre Overman (njeno pravo ime bilo je Jelica Čakarević). Usavršavao se i kod Lučane D’Intino i Marijele Devije u Torinu. Od 2012. radio je sa profesorkom Helenom Šnajderman, a potom i sa Deborom Polaski u Berlinu. Debitovao je u sezoni 2007/08 ulogom Don Ramira u Rosinijevoj operi „Pepeljuga” u nemačkom Državnom pozorištu u Braunšvajgu. Nastupa na prestižnim evropskim scenama i festivalima, gradeći zapaženu karijeru u Italiji, Austriji, Francuskoj i naravno Nemačkoj. O svom prvom gostovanju ostvarenom u martu u Srbiji, iz koje potiče njegova porodica, za „Politiku” govori o utiscima:

„To je za mene bio veoma uzbudljiv debi u svakom smislu. Iako sam rođen u Nemačkoj, odrastao i školovao se tamo, Srbiju sam uvek osećao kao svoju zemlju. Stoga je pevati prvi put u državi iz koje potiče moja porodica za mene specijalan osećaj i odgovornost, pogotovo kada pevač dolazi posle više od 15 godina internacionalne karijere, a očekivanja su visoka. Taj osećaj nisam ranije doživeo, jer sam u svim državama gde sam pevao bio gost, stranac sa srpskim imenom. Taj osećaj sa Nemačkom nikada nisam imao. Odrastajući sa imenom koje nosim, Nemačka me smatra jednim od njihovih stranaca druge generacije. Uz to je debi u „Rigoletu” u martu u Beogradu bio prilika da prvi put pevam ulogu Vojvode od Mantove u celini i na operskoj sceni. Do tada sam samo interpretirao delove te role na koncertima".

Sada ćete ponovo nastupati kod nas u istoj operi. Da li ćete na narednim gostovanjima izvesti i druge role?

Radujem se što ću 25. aprila imati priliku da ponovo pevam istu ulogu u „Rigoletu” u Beogradu, a već 6. maja u Narodnom pozorištu sledi moj debi sa Rodolfom u „Boemima”, koji je želja svih tenora. Posebno me raduje što ću tada deliti scenu sa sopranom Sonjom Šarić, u ulozi Mimi, sa kojom sam 2018. godine pevao u Gracu, u Rosinijevoj operi „Put u Rems”, pa smo se i sprijateljili. Postoje planovi za nastupe u Beogradu i u drugim ulogama u sledećoj sezoni. Ubuduće bih želeo da pevam više u Belinijevim i Donicetijevim operama.

Studije pevanja ste započeli kod Leandre Overman, koja nije više među nama. Kako je se sećate?

Počeo sam svoje pevačko obrazovanje, pa onda i studije na Akademiji u Vircburgu, kod Jelice Čakarević, čije je umetničko ime u svetu bilo Leandra Overman (bila je kćerka slavne operske umetnice Đurđevke Čakarević). Njoj zahvaljujem što sam uopšte postao pevač, s obzirom na to da na početku 17. godine nije uopšte bilo lako sa glasom koji je imao u isto vreme veoma velike dubine i visine. To sve spojiti nije bilo lako i trajalo je. Ali je Leandra bila pedagog i umetnik ogromnog iskustva od koje sam mnogo naučio. Ona me je poznavala od detinjstva, jer je u to vreme pevala u operi tadašnjeg glavnog grada Bona. Znala je da sam od ranih godina bio đak klavira kod Srboljuba Dinića (koji je danas šef-dirigent Simfonijskog orkestra i Hora RTS-a), koji mi je postavio temelje muzičkog obrazovanja. Leandre više nema, ali često pomislim koliko bi joj bilo drago da me sada vidi u njenom rodnom Beogradu i na sceni na kojoj je i sama nastupala. Dolazila bi sigurno na svaku predstavu.

Kako se sećate svojih prvih koraka u operskom svetu?

Debitovao sam 2007. godine, kada je festival „Jeunesses Musicales” blizu Vircburga radio letnju produkciju na otvorenom, Rosinijevu „Pepeljugu”, za mlade pevače, a Leandra je smatrala da bih mogao da pevam Don Ramira i tako je i bilo. Imao sam tada 18 godina, i nikada neću moći da zaboravim koliko sam bio uzbuđen kada sam prvi put izašao na scenu. Tu je bio ogroman orkestar i bez ikakvih mikrofona smo na otvorenom pevali, u velikom dvorištu istorijskog zamka sa dobrom akustikom. To sam sve zajedno doživeo kao skok u hladnu vodu, velika uloga, orkestar, kolege, hor... Odmah posle tog festivala angažovalo me je pozorište u Braunšvajgu za istu ulogu. To je bila nova produkciju sa 12 predstava, potom me pozvala Berlinska komična opera, Opera u Lincu u Austriji i tako je sve počelo.

Nastupate u poznatim evropskim pozorištima. U kojoj je fazi vaša karijera i kakvi su planovi?

Ostvario sam nastupe u važnim pozorištima u Italiji, Francuskoj, Austriji i Nemačkoj, naročito posle provedene dve godine u mladom ansamblu Berlinske opere, pevajući u oko 115 predstava u različitim ulogama, ali i posle gostovanja na Festivalu u Salcburgu. Osećam da moja karijera dolazi do prekretnice kada je reč o repertoaru. Do sada sam pevao uloge čistog belkanto repertoara, eto od 2007. godine do sada, što znači puno nastupa u operama Rosinija, Donicetija i Belinija, pored svih Mocartovih velikih uloga za tenore, ali se sada polako pokazalo da mi glas teži ka zahtevnijim rolama. Veoma sam zahvalan Beogradskoj operi i njenoj upravi što su to prepoznali i što su mi omogućili da debitujem u važnim ulogama svog faha kao što su Vojvoda od Mantove u Verdijevom „Rigoletu”, Rodolfo u Pučinijevim „Boemima”, ali i Alfredo u Verdijevoj „Travijati”. Postoje i planovi da napravim nove iskorake u nemački teži repertoar, sa ulogama kao što su Bahus u operi Riharda Štrausa „Arijadna na Naksosu” ili Erik u „Holađaninu lutalici” Riharda Vagnera. Nadam se tim repertoarskim izazovima ubuduće.