Za­pi­si o Be­o­gra­du

Za­vr­še­na je ma­ni­fe­sta­ci­ja „Da­ni Be­o­gra­da”, ko­ja se odr­ža­va od 16. do 19. apri­la. Pr­vi da­tum iza­bran je zbog to­ga što je 878. go­di­ne na taj dan pr­vi put u pi­sa­nom do­ku­men­tu po­me­nu­to slo­ven­sko ime na­šeg gra­da – Be­o­grad. To je naj­sta­ri­ji za­pis o nje­go­vom slo­ven­skom ime­nu, ali je ve­ro­vat­no ta­ko na­zi­van i mno­go ra­ni­je. Pa­pa Jo­van Osmi u po­sla­ni­ci bu­gar­skom kne­zu Bo­ri­su, ko­ji pri­ma­njem hri­šćan­stva do­bi­ja ime Mi­haj­lo, tra­ži da se be­o­grad­ski epi­skop Ser­gi­je sme­ni. Be­o­grad je oči­gled­no već bio raz­vi­je­no na­se­lje ka­da je već bio se­di­šte epi­sko­pa, ko­ji je po ime­nu oči­gled­no bio Slo­ven. Ta­ko je ne­sta­lo ime Sin­gi­du­num, ko­je su mu u 4. ve­ku pre na­še ere na­de­nu­li Kel­ti.

A 19. april uka­zu­je na da­tum ka­da je tur­ski gu­ver­ner Ali Ri­za-pa­ša gra­do­ve Be­o­grad, Kla­do­vo, Sme­de­re­vo i Ša­bac pre­dao na upra­vu i ču­va­nje kne­zu Mi­ha­i­lu na osno­vu fer­ma­na sul­ta­na Ab­dul Azi­sa. Pri­li­kom iz­bo­ra ovog da­tu­ma na­či­nje­na je gre­ška jer ni­je uze­to u ob­zir da je raz­li­ka iz­me­đu ju­li­jan­skog i gre­go­ri­jan­skog ka­len­da­ra u 19. ve­ku iz­no­si­la 12 da­na, a ne 13, kao u 20. ve­ku. Ova gre­ška pot­kra­la se i na spo­men-plo­či po­sta­vlje­noj 1967, na sto­go­di­šnji­cu ovog do­ga­đa­ja, na ula­zu u Ka­le­meg­dan, s de­sne stra­ne. Te 1867. go­di­ne bi­la je po­dig­nu­ta tri­bi­na na ko­joj je srp­ski knez od po­sled­njeg tur­skog za­po­ved­ni­ka Be­o­gra­da pri­mio klju­če­ve svih gra­do­va. Hro­ni­ča­ri su za­be­le­ži­li da je knez Mi­ha­i­lo bio ode­ven „po­put sta­rih vi­te­zo­va iz do­ba ca­ra Du­ša­na, s ogr­ta­čem od ka­di­fe i ve­li­kom ja­kom od sa­mu­ra, na no­ga­ma vi­so­ke či­zme s ve­li­kim ma­mu­za­ma. O be­dri­ma vi­si­la mu je kri­va sa­blja po­zla­će­na i is­ki­će­na mno­štvom dra­gog ka­me­nja. Oko 11 sa­ti, iz­vr­šiv­ši smo­tru srp­ske voj­ske, knez je uz­vik­nuo:

– Zdra­vo ju­na­ci!

– Od bo­ga ti zdra­vlje, go­spo­da­ru! – od­go­vo­ri­še nje­go­vi voj­ni­ci.

Za vre­me ovog sve­ča­nog či­na svi­ra­le su voj­ne mu­zi­ke na­iz­me­nič­no mar­še­ve, a za­tim je to­pov­skim sal­va­ma bi­lo po­zdra­vlje­no na be­de­mi­ma Be­o­grad­ske tvr­đa­ve po­di­za­nje srp­ske za­sta­ve, ko­ja je sad sta­ja­la po­red tur­ske.”

Sve­tla­na Br­no­vić Mi­tić,

isto­ri­čar umet­no­sti