Uvođenje bonusa za svaki mesec kasnijeg penzionisanja

Da li je projektovano smanjenje odnosa penzija i plata u dugom roku u Srbiji društveno prihvatljivo? Moguće je da će usled očekivanog povećanja životnog standarda i povećanja penzija u realnom iznosu, smanjenje odnosa penzija i plata biti društveno prihvatljivo za većinu osiguranika. Uostalom, u nekim razvijenim zemljama poput Nemačke, odnos prosečnih neto penzija i plata već je iznosio manje od 40 odsto tokom proteklih godina.

U tom cilju Fiskalni savet Srbije je u dokumentu dugoročna projekcija penzijskog fonda do 2070. godine simulirala nekoliko alternativnih reformskih scenarija koji bi mogli da otklone ili umanje očekivano smanjenje odnosa penzija i plata u dugom roku.

– Bezuslovno usklađivanje penzija 100 odsto sa rastom zarada očigledno nije finansijski održivo. Ukoliko bi se penzije bezuslovno i isključivo usklađivale samo sa rastom zarada, odnos prosečne penzije i plate se ne bi smanjivao u srednjem ni dugom roku. Naprotiv, došlo bi i do očekivanog rasta odnosa penzija i plata, kao posledica očekivanog povećanja radnog staža koje će ostvarivati novi korisnici starosnih penzija u srednjem i dugom roku. Međutim, kao i u slučaju Slovenije ili Mađarske, ova mera ne može se smatrati finansijski održivom. Iako bi fiskalni troškovi bili naizgled skromni u kratkom roku, oni bi se akumulirali tokom vremena i doveli do drastičnih povećanja troškova koji bi u dugom roku iznosili 13,4 odsto BDP i bili čak za trećinu veći u odnosu na bazni scenario, definisan sadašnjim Zakonom.

Povećanje ciljanog nivoa rashoda za penzije za 0,5 odsto BDP stabilizuje odnos penzija i plata u srednjem roku, ali ne i u dugom roku. Ukoliko bi se ciljani nivo javnih sredstava, namenjen za isplatu penzija počev od 2026. godine povećao sa 10 na 10,5 odsto BDP-a, to bi omogućilo da se u većem broju godina penzije indeksiraju 100 odsto sa rastom zarada umesto samo sa 50 procenata rasta zarada u okviru standardne švajcarske formule. Uz očekivana poboljšanja performansi na tržištu rada u vidu povećanih stopa zaposlenosti i participacije u srednjem roku, ovo bi bilo dovoljno da se odnos penzija i plata osetnije ne pogoršava u sledećih deceniju do dve.

Međutim, u dugom roku će se pozitivni efekti iscrpiti i neminovno će doći do smanjenja odnosa penzija i plata usled demografskog starenja i očekivanog rasta stope zavisnosti penzijskog sistema (odnosa broja penzionera i broja osiguranika) u dugom roku. Važno je napomenuti da bi povećano izdvajanje fiskalnih sredstava za penzije smanjilo konkurentnost srpske privrede i potencijalnu stopu privrednog rasta.

Ukoliko bi se povećanje penzijskih sredstava finansiralo povećanjem stope penzijskih doprinosa to bi predstavljalo dodatno finansijsko opterećenje za aktivne radnike. Pored direktnog efekta redistribucije dohotka, od radnika ka penzionerima, ovakve mere izazivaju i negativne ekonomske posledice na funkcionisanje tržišta rada, poput smanjenja radne aktivacije, konkurentnosti radne snage ili podsticaja za poresku evaziju. Iz ovih razloga su javne politike u Srbiji, kao i u drugim zemljama u regionu i Evropi, poslednjih godina upravo fokusirane na fiskalno rasterećenje zarada. I u slučaju da se povećanje penzijskih rashoda finansira transferima iz budžeta, ponovo bi došlo do sličnih negativnih ekonomskih efekata.

Povećanje starosne granice predstavlja ekonomski najpoželjniji pristup za povećanje odnosa penzija i plata. Analizirani scenariji povećanja starosne granice, za jedan ili dva meseca godišnje, omogućavaju dovoljno dugačak tranzicioni period da se obuhvaćene generacije radnika adekvatno pripreme za kasniji odlazak u penziju. Takođe, predloženo povećanje starosne granice načelno prati produženje životnog veka koje se očekuje u narednim decenijama. Povećanjem starosne granice radnici bi duže ostajali na tržištu rada, što bi smanjilo stopu penzijske zavisnosti i posledično omogućilo povoljniji odnos penzija i plata u dugom roku.

Otuda bi bilo svrsishodno, po ugledu na sve veći broj evropskih zemalja, u narednom periodu razmotriti opcije za uvođenje bonusa za svaki mesec kasnijeg penzionisanja nakon 65 godine, na isti način kao što se penalizuje prevremeni odlazak u penziju. Kombinacija povećanja starosne granice i povećanja nivoa penzijskih rashoda za 0,5 odsto BDP bi mogla da praktično stabilizuje odnos penzija i plata u srednjem i dugom roku.

Iako bi oba analizirana scenarija povećanja starosne dobi dovela do značajnog povećanja penzija, i dalje bi odnos penzija i plata u dugom roku bio niži nego što je trenutno slučaj. Potencijalno povećanje nivoa penzijskih rashoda na 10,5 odsto BDP, zajedno sa pomenutim povećanjem starosne granice, moglo bi da predupredi smanjenje odnosa penzija i plata i u dugom roku, tokom analiziranog projekcionog perioda.