Rastući američki javni dug obara sve rekorde

Ukupan javni dug SAD, najzaduženije zemlje na svetu, dostigao je u februaru ove godine ogromnih 38,57 biliona dolara (odnosno 38.570.000.000.000 dolara), što predstavlja povećanje za više od 2,8 biliona dolara u odnosu na prošlu godinu, pokazuju podaci Zajedničkog ekonomskog komiteta američkog kongresa. Već u martu probio je granicu od 39 biliona dolara.

Tempo zaduživanja je zapanjujući: tokom poslednjih 12 meseci dug je rastao u proseku za 8,03 milijarde dolara dnevno – odnosno više od 5,5 miliona dolara u minuti. U prevodu na svakodnevni život građana, to znači da je američki dug porastao za 6.624 dolara po stanovniku za samo godinu dana. Ukupno zaduženje iznosi oko 114.000 dolara po osobi ili oko 285.000 dolara po domaćinstvu.

Još veći problem od samog duga jeste cena njegovog finansiranja. Prosečna kamatna stopa na tržišni deo američkog duga u decembru 2025. iznosila je 3,36 odsto. Pre pet godina bila je svega 1,55 odsto. To znači da država danas troši znatno više novca samo na otplatu kamata, čak i bez dodatnog zaduživanja.

U poslednjih godinu dana isplaćeno je više od 261 milijarde dolara kamata samo fondovima unutar državnog sistema, što je oko 22 milijarde dolara mesečno. Prema projekcijama Kongresne budžetske kancelarije, troškovi kamata činiće skoro 14 odsto ukupne savezne potrošnje već tokom fiskalne 2026. godine i nastaviće da rastu. Drugim rečima, sve veći deo budžeta odlazi na servisiranje starog duga, umesto na infrastrukturu, zdravstvo ili odbranu.

Na prvi pogled deluje nelogično da jedna država može neprestano da se zadužuje u ovakvim razmerama, a da pritom ne bankrotira. Međutim, američka situacija je specifična iz nekoliko razloga. Prvo, dolar je svetska rezervna valuta. Globalna trgovina, energenti i finansijska tržišta oslanjaju se na dolar. To stvara ogromnu potražnju za američkim državnim obveznicama, koje se smatraju najsigurnijom investicijom na svetu. Drugo, SAD se zadužuju u sopstvenoj valuti. Za razliku od mnogih zemalja, Amerika ne mora da vraća dug u stranoj valuti. Federalne rezerve mogu, u krajnjoj liniji, da obezbede likvidnost kroz monetarnu politiku. Treće, ekonomija i dalje raste, iako usporeno. Sve dok BDP raste, odnos duga prema veličini ekonomije može ostati pod kontrolom, čak i ako nominalni dug raste.

Dug ne može rasti beskonačno bez posledica. U ovom trenutku premašio je 120 odsto BDP-a. Ključno pitanje jeste po kojoj stopi raste u odnosu na privredu i kamatne troškove. Ako kamate rastu brže od ekonomije, država ulazi u tzv. dužničku spiralu: sve više novca ide na kamate, potrebno je novo zaduživanje da bi se platile stare obaveze, poverenje investitora počinje da slabi.

Vašington troši skoro 970 milijardi dolara godišnje na otplatu kamata na nacionalni dug, što premašuje izdatke za vojsku. Od 2020, ovi rashodi su se utrostručili. U tom scenariju moguće su ozbiljne i dugoročne posledice: slabljenje dolara, viša inflacija, sporiji ekonomski rast, a na kraju i budžetska kriza. Pregled MMF-a predviđa da će javni dug SAD dostići 140 odsto BDP-a do 2031. prema trenutnim politikama, dok rastući kratkoročni dug i rastući odnos duga prema BDP-u predstavljaju sve veće rizike za stabilnost SAD i sveta.

Predsednik Federalnih rezervi Džerom Pauel izjavio je u martu ove godine pred Kongresom SAD da američki javni dug od preko 39 biliona dolara raste „znatno brže od ekonomije” i da je putanja „neodrživa”. Konkretno, izgovorio je rečenicu koju nijedan šef centralne banke ne želi da kaže: „Naš dug raste znatno brže od naše ekonomije. Dugoročno, to je nešto poput definicije neodrživog.” A onda je dodao, gotovo s rezignacijom: „Uglavnom se ograničavam na ove opšte napomene, koje praktično svi ignorišu.”

Kongresna kancelarija za budžet projektuje da će do 2031. prosečna kamatna stopa na državni dug premašiti stopu ekonomskog rasta – što je matematička definicija „fiskalne spirale smrti”. Kamata na dug dostiže bilion dolara godišnje u fiskalnoj 2026 – gotovo trostruko u odnosu na 2020. Ovo nestranačko telo Kongresa predviđa da će javni dug SAD dostići 64 biliona dolara u narednih deset godina.

Posle Drugog svetskog rata, sličan teret je smanjen zahvaljujući budžetskim viškovima, industrijskom bumu i finansijskoj represiji. Međutim, nijedan od tih uslova danas ne postoji. Jedini preostali mehanizam je inflacija i devalvacija dolara, što je najsnažniji strukturni argument za investiciono zlato kao zaštitu vrednosti.

Prema analizi javnog duga u vodećem američkom nedeljniku „Tajm”, broj koji je objavio Biro za fiskalnu službu sastoji se od preko 31,3 biliona dolara javnog duga, pored više od 7,6 biliona dolara međuvladinih ulaganja ili duga koji drži vlada. Od svoje prve predsedničke kampanje, koja datira iz 2015, kontroverzni predsednik Donald Tramp u nekoliko navrata se zavetovao da će smanjiti državni dug. Pre svog prvog mandata, tvrdio je da će moći da eliminiše ceo dug, koji je u to vreme iznosio više od 19 biliona dolara, za samo osam godina. Godine 2022, mesecima pre nego što je objavio da će se kandidovati na predsedničkim izborima 2024, Tramp je rekao da ideja „trampizma” uključuje „tarife i poreze na druge zemlje koje su iskoristile Ameriku i koje će SAD ponovo učiniti bogatim i bez dugova”.

Trampov paket zakona, koji je potpisan prošlog Dana nezavisnosti, najavljen je kao način za smanjenje duga. „Trampova dokazana ekonomska formula smanjiće naš dug na samo 94 odsto BDP-a”, rekla je Bela kuća. Predsednik je, takođe, tvrdio da će njegova tvrdokorna carinska politika doprineti smanjenju duga. Dok je iznosio ideju da se kvalifikovanim Amerikancima obezbedi dividenda od 2.000 dolara stečena od američkih carinskih prihoda, Tramp je sugerisao da će novac koji preostane od šeme stimulativnih čekova biti iskorišćen za „značajnu otplatu nacionalnog duga”.

Kongresna kancelarija za budžet krajem novembra prošle godine projektovala je da će carine usvojene 2025. smanjiti dug (uključujući kamate) za tri biliona dolara do fiskalne 2035. Međutim, mogućnost korišćenja prihoda od carina pretrpela je značajan udarac kad je Vrhovni sud SAD u februaru presudio da je većina Trampovih carina nezakonita – rezultat koji je predsednik nazvao „duboko razočaravajućim”.

Na pitanje zašto se krah javnog duga još nije dogodio, treba reći zato što SAD i dalje imaju prvu ekonomiju sveta (mada je tu i Kina po tzv. paritetu kupovnih snaga). Amerika i dalje ima dominantnu valutu u globalnom sistemu međunarodnog plaćanja, kao i finansijsko tržište kojem investitori još veruju više nego bilo kom drugom. Tim pre što se još nije pojavila nova „rezervna valuta” i ustoličila kao međunarodno sredstvo plaćanja, što SAD obilato koriste. Ali prednost rezervne valute nije beskonačna privilegija. Ako javni dug nastavi da raste brže od ekonomije, čak i Amerika može doći do tačke kada tržišta počnu da traže „premiju za rizik”.

Američki javni dug trenutno ne predstavlja neposredan kolaps sistema, ali ulazi u zonu dugoročne neodrživosti, ako se trend rasta i visokih kamata nastavi. Pitanje više nije da li dug ima posledice, već kada će one postati dovoljno velike da promene pravila igre – za dolar, za američku privredu, ali i za čitav globalni finansijski sistem. Tramp je prvo krenuo sa carinskim ratom u obuzdavanju dedolarizacije, ne libeći se da upozorenje uputi i zemljama BRIKS-a. To očigledno nije bilo dovoljno, pa se prešlo na čistu agresiju.

Pokušaj SAD da vojnom silom i neosnovanom agresijom, isključivo prema zemljama s najvećim rezervama nafte i gasa na svetu (Venecuela – najveće rezerve nafte; Iran – treći u svetu po rezervama nafte i drugi po rezervama gasa, odmah iza Rusije), zadrže petrodolar u igri i tako spreče kolaps američke valute i privrede, kao i opštu „migraciju” iz dolara u zlato ili neku drugu valutu, postaje sve uočljiviji. Istovremeno, svet s takvim pristupom američke administracije postaje sve gore mesto za život.

Na unutrašnjem američkom planu ne smeju da pritežu kaiš, pa sve što im je preostalo jeste ono što gledamo sada već svakodnevno, a to je eskalacija ratnih sukoba u svetu. Umesto pravih rešenja i bilo kakvih racionalnih odgovora, Tramp kao eksponent „duboke države” izlaz traži u ratu na Bliskom istoku. koji je izazvao „veliki globalni ekonomski šok”, poremetio snabdevanje energentima i podigao cene nafte. Radikalna neizvesnost u oružanim sukobima ostavlja dubok trag na svim finansijskim i energetskim tržištima, posebno u trgovini „fjučersima”, jer niko ne može da predvidi šta će se dalje desiti u budućnosti.

*Ekonomista, naučni savetnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista