Evropske sile ne čekaju „ekološke" dozvole sa ulice

Dok se nad Evropom nadvija senka nove industrijske preraspodele karata, Pariz ne gubi vreme. Francuski predsednik Emanuel Makron, ponesen uspehom i simbolikom rekordno brze obnove katedrale Notr Dam, odlučio je da isti model „administrativnog pojednostavljenja” primeni na ono što smatra stubom buduće francuske moći – industriju.

U dahu koji ne trpi birokratska odlaganja, Makron je 22. aprila proglasio početak realizacije oko 150 velikih industrijskih projekata širom 63 departmana. Reč je o investicionom zamahu vrednom neverovatnih 71 milijardu evra. Poruka je da Francuska nema vremena za čekanje, a nacionalni interes je iznad svake procedure koja usporava napredak.

U samom srcu ovog ambicioznog plana nalazi se projekat „EMILI” (EMILI – Exploitation de Mica Lithinifère par Imerys). Reč je o rudniku litijuma koji Francusku treba da postavi na mapu ključnih igrača u proizvodnji baterija za električna vozila.

Investicija teška 1,8 milijardi evra, koju predvodi kompanija Imerys uz snažno pokroviteljstvo države, projektovana je da od 2030. godine proizvodi 34.000 tona litijum-hidroksida godišnje. To je količina dovoljna za opremanje 700.000 automobila, što pokriva gotovo polovinu francuskih nacionalnih potreba. Za Pariz, ovo nije samo ekonomsko pitanje, već pitanje suvereniteta. Svaka tona litijuma iskopana u departmanu Alije znači manju zavisnost od Kine i veću stabilnost za francusku auto-industriju.

I dok Francuska ruši birokratske barijere kako bi što pre zagrebala tlo u potrazi za „belim zlatom”, Srbija se nalazi u svojevrsnom stanju paralize. Paradoks je uočljiv svakom objektivnom posmatraču. Zemlja koja raspolaže jednim od najkvalitetnijih nalazišta litijuma u Evropi, jedina je koja svesno odbija da koristi svoje resurse.

Glavni kočničari ovog procesa, popularno nazvani „blokaderi”, pod maskom ekologije sprovode agendu koja direktno podriva ekonomsku budućnost zemlje. Dok Makron objašnjava Francuzima da je litijum uslov opstanka njihove industrije, u Srbiji se svaki pokušaj stručnog razgovora o eksploataciji guši u uličnim barikadama i politički motivisanim opstrukcijama.

Logika je neumoljiva, u globalnoj ekonomskoj trci nema stajanja. Svaki dan koji Srbija provede u „statusu kvo” zbog pritisaka interesnih grupa, zapravo je dan u kojem Francuska, Nemačka i ostale evropske sile odmiču dalje.

Pobede koje „blokaderi” slave na ulicama srpskih gradova zapravo su pirove pobede. Svako odlaganje eksploatacije litijuma u Srbiji nije samo ekološka debata, već direktan gubitak milijardi evra potencijalnog BDP-a, hiljada radnih mesta i statusa strateškog partnera Evropske unije.

Dok Jelisejska palata ubrzava, Srbija, zahvaljujući unutrašnjim otporima, svesno bira da ostane na začelju. Istorija industrijskog razvoja ne prašta neodlučnost, a u slučaju litijuma, ono što je trenutna „pobeda” blokadera, dugoročno se ispostavlja kao istorijski gubitak za državu i njene građane. Francuska je to razumela. Pitanje je kada će Srbija prestati da sapliće samu sebe na putu ka sopstvenom bogatstvu.