Stabilnost i snaga države

Susret predsednika Srbije s američkim ambasadorom pri NATO-u nije bio protokolarni događaj. On je potvrdio ono što se na terenu već duže vreme jasno vidi, bezbednost više nije okvir unutar kojeg se vodi politika već pitanje koje određuje njene granice. Stabilnost prestaje da bude pretpostavka i postaje rezultat. Događaji u severnoj Mitrovici to jasno potvrđuju. Rušenje objekata u srpskim sredinama, sprovedeno uz asistenciju takozvanih kosovskih institucija, nije izolovan potez. To je deo dosledne politike koja kroz niz pojedinačnih koraka sistematski menja realnost na terenu. Cilj nije samo kontrola prostora, već promena činjenica koje se kasnije predstavljaju kao „zatečeno stanje”.

U savremenim okolnostima bezbednost se više ne podrazumeva. Ona je proizvod političkih odluka, odnosa snaga i spremnosti da se rizici kontrolišu pre nego što eskaliraju. Globalni kontekst to potvrđuje. Rat u Ukrajini, krize na Bliskom istoku i pukotine u međunarodnom poretku pokazuju da se pravila sve češće primenjuju selektivno, u zavisnosti od političkog interesa, a ne principa. U takvom poretku, regioni s nerešenim pitanjima postaju najosetljivije tačke. Zapadni Balkan je jedan od njih. Iza privida stabilnosti postoje duboki politički rascepi koji se brzo pretvaraju u bezbednosne izazove. Stabilnost zato nije trajno stanje, već proces koji zahteva stalno upravljanje.

Kosovo i Metohija su centralna tačka tog procesa. Ovde bezbednost više nije posledica političkog dogovora već rezultat stalnog balansiranja na ivici incidenata. Jednostrani potezi Prištine, od upada specijalnih jedinica do institucionalnih pritisaka, nisu izuzetak, već metod. To je politika postepenog pomeranja granica, zasnovana na proceni da će međunarodni akteri reagovati deklarativno, ali ne i odlučno. Uloga NATO-a i Kfora u takvim okolnostima ostaje ključna. Njihova funkcija je da spreče eskalaciju i očuvaju minimum sigurnosti. Međutim, kada politička reakcija Zapada izostane ili ostane na nivou saopštenja, prostor za jednostrane poteze se širi. Tada bezbednosni mehanizmi postaju korektiv, ali ne i rešenje.

Problem nije samo u pojedinačnim potezima, već u obrascu koji proizvodi trajnu nestabilnost. Svaki novi korak urušava poverenje i pretvara politički proces u niz kriznih situacija. U takvom ambijentu bezbednost prestaje da bude tema pregovora i postaje pitanje svakodnevnog života, slobode kretanja, rada i osnovnog osećaja sigurnosti. Zato je pitanje Kosova i Metohije danas pre svega pitanje upravljanja rizikom. Stabilnost se ne čuva pasivno i ne održava se deklaracijama. Ona zahteva jasnu političku procenu, prisustvo na terenu i sposobnost da se prepozna trenutak kada se kriza može sprečiti, a ne samo kontrolisati.

Za Srbiju, to znači vođenje politike koja razume tu realnost, promišljeno i odgovorno, s jasnom procenom odnosa snaga u međunarodnom okruženju koje se ubrzano menja. Politika koja čuva mir, ali ne pristaje na njegovo narušavanje kroz tihe, jednostrane promene na terenu. To nije politika slabosti. To je politika razumevanja odnosa moći. Jer u vremenu u kojem se pravila relativizuju, a krize koriste kao instrument pritiska, sposobnost države da očuva mir, zaštiti svoje interese i spreči destabilizaciju postaje njen najviši izraz snage.

*Savetnik potpredsednika Vlade i član Predsedništva SPS-a