Naš seljak se brzo snađe

U sećanjima konjičkog oficira srpske vojske Božidara Đermanovića ostale su žive slike jednog od najtežih perioda srpske istorije. O tim zapisima, koji svedoče o karakteru srpskog vojnika i naroda tokom povlačenja preko Albanije, govori istoričar Zoran Tošić, Lozničanin koji je radni vek posvetio Velikom ratu, prenoseći delove zabeleženih uspomena iz zime 1916. godine.

Drumovi su zakrčeni. Vojska i narod odstupaju zajedno. Kiša pada bez prestanka, a kolone se sporo pomeraju kroz blato. Pored puta u jarkovima leže prevrnuta kola. Komanda „Stoj!” zaustavlja kolonu, ali mirovanje ne traje dugo. Za tren oko puta niču vatre. Tamo gde nije bilo drva – pojave se. Tamo gde nije bilo vode – nađe se.

Đermanović je u tim zapisima, objašnjava Tošić, zapazio osobinu koju su nosili mnogi srpski vojnici, a to je snalažljivost seljaka koji je iz rata došao direktno sa zemlje. Bez karte, bez busole, bez vojničkih instrumenata, čovek se orijentiše po nekom unutrašnjem osećaju. Na terenu, beleži oficir, on je kao kod svoje kuće. Ume da misli sam, da se organizuje i da iz ničega stvori uslove za opstanak.

Ta sposobnost da se čovek osloni na sebe, da izdrži i kada nema ničega, držala je narod u najtežim vremenima.

U toj opštoj nesreći, bilo je i onih koji su pevali. Ljudi koji su celog života tražili od Boga samo zdravlje i nove cipele, verujući da će sve ostalo sami stvoriti. Oni se, piše Đermanović, nisu plašili. Povlačenje su podnosili lakše od drugih, jer su čitavog života živeli u oskudici, „iglom kopali bunar” da bi opstali.

U tim redovima, navodi Tošić, vidi se i jedna dublja socijalna istina tog vremena. U ratnoj nesreći, mnogi su prvi put osetili da su jednaki sa svima drugima. Ako već nisu delili dobro u opštem dobru, sada su delili zlo u opštem zlu.

Snagu tog duha oficir je zapazio i na obali kod Valone, gde su srpski vojnici čekali ukrcavanje. Ispred kazana sa hranom strpljivo su stajali vojnici Drinske i Dunavske divizije prvog poziva. U tom trenutku iznad njih proleteo je avion i bacio bombe. Pale su tik uz kazan. Italijanski vojnici, koji su stajali ispred, razbežali su se. Srbi su, naprotiv, potrčali napred sa svojim porcijama i začas ispraznili kazan.

„Udri gde god hoćeš, samo nemoj u kazan”, vikali su vojnici, željni kuvanog pasulja i tople hrane.

Posle albanske golgote, ukrcavanje na brodove i dolazak na Krf mnogima je izgledao kao prelazak iz pakla u raj. U luci se čuo govor raznih naroda i jezika, ali malo šta je bilo razumljivo. Ipak, jedna scena je bila svima jasna.

Neki trgovci pokušavali su da u šalupu ubace stado ovaca. One su se uporno opirale i nisu htele da uđu u čamac. Tada su pritrčali srpski vojnici. Za tren su vezali konopac za rogove najvećem ovnu i uvukli ga u šalupu. Za njim je, kao po dogovoru, pojurilo i celo stado.

Vojnici su se nasmešili. Prepoznali su nešto poznato. Kao da su ponovo bili u svom kraju, među svojim stadima i planinama. I bez reči, bez razumevanja jezika, bilo im je jasno da su ljudi svuda isti, beleži oficir Božidar Đermanović.