Dešmitovanje Bosne i Hercegovine

U  Sarajevu se, pola u šali, priča da Elmedin Konaković, bošnjački ministar spoljnih poslova BiH iz reda vladajuće Trojke, jurca po Sloveniji i raspituje se za tazbinu Donalda Trampa. Objašnjavaju: ne zna se šta će biti sa OHR-om i samozvanim v. p. Šmitom, pa traga za vezom na drugoj strani okeana. Da li će sa Šmitom otići i OHR, ili će ostati oboje? Ili će on otići, a njegov ofis, koji čine na desetine inostranih diplomata, pravnika i obaveštajaca, te bošnjačkih portira, čuvara, čistačica i čaršijskih doušnika, ostati? Ili će, kako se priča već 20 godina, on otići, a OHR biti dislociran u Beč? Ili će, čak ni to nije isključeno, OHR biti ukinut, a Šmit ostati u novoj ulozi ambasadora. Nemačka bi tako bandoglavog poznavaoca lokalnih prilika zadržala u napokon regularnom statusu. I, istovremeno, ispunila želju Sarajlija da nastavi da navija za njihovu stvar. Šmit im je bio priredio, makar i nakratko, nezaboravne dane sreće kad je izgledalo da je Dodiku „stavio soli na rep”.

Moglo bi se reći da nisu problem ni v. p. ni OHR, iako im je prema Dejtonu istekao dvostruki rok upotrebe, nego Bonska ovlašćenja i 5+2 uslova da se stranci definitivno povuku iz Bosne, što bi bila i šansa da velike sile prestanu međusobno da se nadmeću koja će ostvariti veći uticaj na ovom zapaljivom prostoru. Dislokacija OHR-a van BiH, ukoliko bi i dalje važili i „Bonska” i „5+2”, značila bi više psihološku nego realnu političku promenu, svojevrsno zamazivanje očiju. Jedino povratak na izvorni Dejton ili mirni razlaz rešavaju sve dileme.

Mada je već pre poraza u direktnom duelu s Dodikom, Kristijan Šmit uspeo da postane poslednji v. p., ako je to uopšte i bio, simbol osione samovolje neokolonijalnog protektorata. Pripašće mu negativna slava da je uspeo da dokaže da je OHR sa Bonskim ovlašćenjima ne samo antiustavna, nego i opasna institucija po mir i opstanak bilo kakve BiH.

Šmitova logika bila je sledeća: Pošto je zinuo na prirodne resurse Srpske (šume, reke, oranice, minerale) i njenu ostalu javnu imovinu i faktički hteo da je pretvori u praznu ljušturu, čemu se Dodikova vlast grčevito protivi, treba okrenuti red prioriteta. Umesto vlasništvo pa vlast, najprije srušiti vlast da bi se onda prigrabilo vlasništvo. Nije to, naravno, bilo samo iz Šmitove glave, nego uz koordinaciju Bajdenovog ambasadora Marfija i podršku evropskih velesila – Nemačke, Francuske i Britanije, u izvedbi neustavnog Suda BiH i CIK-a bez srpskog predstavnika. Ali, kao što znamo, Trampov stari navijač iz Laktaša sve ih je nadigrao, a najslađe Kristijana Šmita, koji se bio našao na korak do trijumfa.

U duelu s Dodikom, on je duže zadržao funkciju, a pre izgubio moć, dok je ovaj duže zadržao moć i bez funkcije. Kada bi mu i mnogi prethodni v. p. zapretili, Dodik bi im uzvraćao da će ipak on njima videti leđa. I ovog puta bilo je baš tako, s tim što je u nekoliko poteza žrtvovao kapitensku traku, a ojačao tim i nastavio da ga vodi s linije terena.

Volfgang Petrič, koji je, iako davni, treći po redu v. p., jedini je zadržao potrebu da i dalje, sve do danas, autoritativno tumači zbivanja u Bosni. Mahom pogrešno, ali uvek po željama slušalaca i čitalaca iz muslimanskog Sarajeva. Sećamo se njegove panike povodom povratka ruske spoljne politike na Balkan, te arogantnog upozorenja da „Rusija ne može ništa da uradi u Bosni, nego samo da ometa Zapad koji je najviše investirao u BiH”. Dakle, Zapad je u vidu humanitarne pomoći u obnovi BiH zapravo kaparisao ovu zemlju. Kao i u slučaju dve oružane intervencije u Sadamovom Iraku, procenat učešća u razaranju suverene države određuje procenat visokoprofitabilnog učešća zapadnih kompanija u rekonstrukciji porušenih gradova i naplaćuje se u nafti. U BiH nafte nema, ali predstavlja geopolitički važnu teritoriju.

Pošto se ispostavilo da s Petričevom dalekim naslednikom Šmitom neće ići baš tako, on onomad diplomatski tumači: „Izbledeo je fokus na BiH, skeptičan sam prema produženju mandata OHR-a”. Neće biti da su mu promakli tok i dinamika procesa degradacije Šmita: već sam podatak da je došao u OHR bez podrške Rusije i Kine govori da je funkcija v. p. pri kraju. Lavrov je najavio sednicu SB UN pod predsedništvom Rusije, na kojoj će zapadne kolege imati šta da čuju. Istup predsedavajućeg Vasilija Nebenzje u SB UN, na koju Šmita nije ni pozvao, i američko znakovito ćutanje, bili su poslednji ekser u njegovom kovčegu.

Međutim, posramljeni Šmit ne samo da se nije odmah pokupio kući, niti je otišao do Nove godine, kako se predviđalo, nego i dalje sedi u Sarajevu. Štaviše, dobija podršku iz domovine. Ambasador Granat veli da „Nemačka nije učestvovala u dogovoru SAD sa Srpskom i Dodikom i da očekuje promene pre oktobarskih izbora”, što će reći da je ne obavezuje da odustane od antisrpske agende. Predsednik Austrije Van der Belen stigao je prošle nedelje u Sarajevo da, u odsustvu Željke Cvijanović, dvočlanom Predsedništvu BiH, Bećiroviću i Komšiću, podrži produžetak mandata OHR-a. Datum Šmitovog odlaska pomeren je tek nakon oktobarskih izbora, jer očito još nije dogovoreno da li će dešmitizacija istovremeno biti i deohaerizacija. Loša vest za sve Srbe jeste i izborni poraz Viktora Orbana, sjajnog političara i još boljeg prijatelja, dok Ursula i Kaja u Briselu rastu od sreće.

Bošnjačko Sarajevo posebno je nasekiralo to što Dodik 25. aprila opet putuje u SAD, i to na Svetski forum lidera i da primi priznanje „za liderstvo i borbu za suverenitet i demokratiju” Univerziteta Čad iz Čikaga, kao i gostovanje Trampa juniora kod Dodika juniora. Za prvo je protestovao lično Emir Suljagić, a za drugo se niko nije usudio, nego je samo Izetbegović prethodnih dana nemoćno najavio da će se u Banjaluci desiti nešto za Bošnjake poražavajuće. I bilo je baš tako: u Banjaluku je došao Tramp junior na poziv Dodika juniora. Za razliku od narodnjačkog stila komunikacije s biračima koji je patentirao otac Mile, a slede Stevandić i Minić, manje Cvijanovićeva i Karan, sin Igor je susret domaćih privrednika i političara s Trampom mlađim organizovao u stilu američkog Molitvenog doručka i ruske Valdajske čajanke. U Banjaluci su se ponosili, a u Sarajevu se ibretili „Šta to bi ’Republici šumskoj’”. Igor Dodik, inače visoki funkcioner SNSD-a, ovim političkim spektaklom položio je prijemni za prvotimca u Miletovoj prvoj petorci. Elem, em je Milorad Dodik u najboljim godinama za državnika, em je Igor baš u godinama očevog političkog uspona. „Dokle s tim Dodicima?!” vajkaju se „dobri Bošnjani”.

U zaletu na oktobarske izbore Bakir Izetbegović sa čela i sada dominantne SDA, kritikuje Trojku što se, umesto da psuje Dodika, nije ugledala na njega pa postigla nešto slično. Zato se Bećirović zaputio u sedište NATO-a, ali ga je tamo, umesto Rutea, dočekala malo poznata zamenica genseka i njegovo uveravanje da dve trećine građana BiH jedva čekaju prijem ohladila podsećanjem da je „neophodno da se o tome slože tri naroda u entitetima i kantonima”. Već kad mu se predstavila kao Radmila (Šekerinski) bio je šokiran da i tamo sedi neka Srpkinja. Ni Elmedin Konaković, zvani Mido, nije da nije pokušavao, ali izleti u SAD u organizaciji ambasadora Lagumdžije završili su susretima s trećerezrednim sagovornicima.

Trenutno grozničavo kopa po genealogiji Trampovih da pronađe nekog iz familije. Trampovi ćerka (sa zetom) i sin već su zauzeti, Melanija je iz Srpske odavno kao privatni poklon dobila cipele, ali možda se nađe neki amidžić, daidžić, tetić ili neka kona tazbine u Sloveniji. Bliže je, brže i jeftinije da Konaković Mido ne rasipa pare MIP-a na skupi prevoz preko bare. A može Mido i da upita Igora Dodika kako je on doveo mladog Trampa i kako je završio Univerzitet Bukoni u Milanu.

Ali, evo, Alah dželešanu je pogledao svoga Midu i na ministarskom forumu u Antaliji dao mu priliku da se nani Turskoj požali na Srbe, a Đurić mu je proevropski uglađeno odgovorio u ime predsednika Srbije.

*Profesor

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista