Votkom na radijaciju i atomski fudbal

Četvrt veka posle tragedije u Černobilju, „Sovjetski sport” je preneo sećanja svog izveštača s biciklističke Trke mira (Berlin–Prag–Varšava), koja je tada izuzetno startovala iz Kijeva, 6. maja. Podsetio je, između ostalog, da je „5. maja uveče odobren za štampanje ’Sovjetski sport’ sa znakom radioaktivne opasnosti na prvoj strani”. A na licu mesta je „čuo savete dobro obaveštenih starosedelaca da se što je moguće ređe izlazi na ulicu, bar ne po kiši, da se što češće pije votka (ona, tobože, pomaže protiv radijacije), mada se teško nabavljala zbog Gorbačovljevog ’suvog’ zakona”. Evocirajući uspomene, izveštač „Sovjetskog sporta” rekao je i ovo:

„Tih dana je radijacija u Kijevu bila je 500 puta veća od dozvoljene, a preko radija je javljano o potpuno bezopasnih 0,34 milirentgena. Ali je i ta štura informacija, pomnožena glasinama, bila dovoljna za paniku. Grad je bio poluprazan. Stotinak kilometara odatle, u Černobilju i Pripjatu, hiljade stručnjaka se borilo s nevidljivom smrću. A ovde kao da je vreme stalo. Drugovi odgovorni za događaj, po propisima su obezbeđivali zastavicama kolone pionira. Nije otvoren nijedan kišobran kada je nekoliko puta iz neba bez oblaka sipila kišica. Nije bilo ni dozimetara. Ali štoperice su uključene po rasporedu. Mehanizam biciklističke trke je radio besprekorno. Mnogo kasnije se ispostavilo da je Kijev tada baš imao sreće s vremenom. Sunce je pripeklo i moćne vazdušne struje su odnosile radioaktivnu prašinu u plavo nebo, a jak jugoistočni vetar je zračenje iz zapaljenog reaktora slao ka brjanskim šumama, Belorusiji i dalje sve do Skandinavije.”

Na Trku mira te 1986. bili su pozvani i biciklisti iz Jugoslavije, ali su otkazali zbog radijacije. Iz 14 zemalja su došli. Jedan od najboljih sovjetskih biciklista tog doba, Jurij Barinov, pre tri godine (sada je prevalio sedamdesetu) za list „Argumenti i fakti” je kazao da se nikada nije žalio na zdravlje, a koliko mu je poznato, ni bilo ko od učesnika te trke.

Prvi masovni događaj posle tragedije na atomskoj centrali bio je derbi sovjetske fudbalske lige. U Kijevu je 27. aprila 1986. na utakmici Dinamo – Spartak bilo oko 82.000 gledalaca.

Trener Dinama Valerij Lobanovski je za Černobilj saznao posle utakmice. Svom pomoćniku Anatoliju Puzaču je u klupskom autobusu rekao: „Eksplodirao je reaktor. Ništa strašno. Požar su ugasili. Dva čoveka su poginula.” Bio je blizak s prvim sekretarom Centralnog komiteta KP Ukrajine Vladimirom Ščerbickim i moguće je da je od njega čuo šta se dogodilo. Verovatno nije hteo da uznemirava ekipu pošto ju je pripremao za finale Kupa pobednika kupova protiv madridskog Atletika, 2. maja u Lionu, gde je klupska ekspedicija i saznala za razmere tragedije.

Na aerodromu u Parizu fudbalere iz Kijeva su dočekali mikrofonima i – dozimetrima. „Vi ste ozračeni!”, objasnili su takav doček sovjetskom reprezentativcu Vladimiru Besonovu. A jedan od najboljih napadača na svetu Oleg Blohin je ispričao: „Sećam se da su u nekim francuskim novinama napisali da je Dinamo osvojio Kup kupova zahvaljujući Černobilju. Navodno smo se nagutali radijacije i trčali kao navijeni. Cela fudbalska Evropa je brujala o tome.”

Dan pre finala, koje su Kijevljani dobili rezultatom 3:0, bio je Praznik rada. Ščerbicki je bio protiv toga da se održi prvomajska parada. Ali šef SSSR-a Mihail Gorbačov nije hteo ni da čuje da se prekine običaj, jer bi to, nesumnjivo, izazvalo paniku s nesagledivim posledicama. I prvi čovek sovjetske Ukrajine je ne samo otvorio paradu nego je među pionire na tribini poslao i svog unuka Volođu.

Ličnim primerom su se istakle i neke zvezde sovjetske estrade. Prvi je u ozračenoj zoni gostovao pevač Josif Kobzon (umro 2018). Na njegov koncert u Pripjatu, 1. juna, došlo je 7.000 ljudi, a računalo se da će ih biti 300. Pevao je čak četiri sata, a posle dugo razgovarao s posetiocima i bodrio ih.