Buđenje iz moratorijuma

Tri godine nakon nuklearnog akcidenta u Černobilu, Skupština Jugoslavije proglasila je moratorijum na gradnju nuklearnih postrojenja na tlu Jugoslavije. To je učinjeno bez neke veće naučne diskusije, na talasu straha koji je preplavio građane naše zemlje.  Tako je za dugo godina zapečaćen nuklearni program koji je u Jugoslaviji veoma uspešno razvijan sedamdesetih godina prošlog veka, posebno u nuklearnim institutima Vinča (Beograd), Ruđer Bošković (Zagreb) i Jožef Štefan (Ljubljana), a takođe i u Energoinvestu (Sarajevo). Do akcidenta u Černobilu izgrađena je prva nuklearka, u slovenačkom mestu Krško, koja i danas uspešno radi, a jugoslovenski program je bio na ivici odluke da se izgrade još četiri nuklearke, od kojih dve u Srbiji, što bi danas za Srbiju bilo od ogromne koristi. Tada su mogli da se dobiju međunarodni krediti i nuklearke bi startovale s radom početkom ovog veka. Brojni stručnjaci iz naših instituta završavali su specijalizacije u najboljim svetskim nuklearnim centrima, bilo je mnogo entuzijazma i Jugoslaviji se predviđala svetla nuklearno- energetska budućnost.

Međutim, dogodio se akcident u Černobilu i taj udarac ozbiljno je uzdrmao jugoslovenski nuklearni program, a proglašenje moratorijuma ga je – srušilo. Tako smo se suočili s posledicama na koje su u vreme donošenja zakona o moratorijumu ukazivali svi „nuklearci” iz ondašnje Jugoslavije. One se najpre ogledaju u gubitku dragocenog kadra. U Srbiji se duže od 35 godina na tehničkim fakultetima ne izučavaju ozbiljno nuklearne tehnologije, s malim izuzetkom, kada je u pitanju Mašinski i Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Uostalom, zašto bi studenti – budući inženjeri – učili nešto što ne mogu da primene u svojoj zemlji?

Valja imati na umu da klasičnih energenata – uglja, nafte i gasa – neće biti kroz 200 do 250 godina, a nisu ni sve zemlje podjednako bogate ovim energentima. Na hidroenergiju se mogu osloniti samo države sa snažnim i regulisanim rekama, a obnovljivi izvori ni izbliza nisu dovoljni da zadovolje globalne potrebe za električnom energijom. Primera radi, samo će Kini u narednih 30 godina biti potrebno pet puta više energije nego svim ostalim zemljama zajedno.

Akcident u Černobilu nije poremetio nuklearne planove Kine, Indije, Koreje, Japana, SAD, Rusije... ove države i dalje snažno rade na svojim nuklearno energetskim programima i sigurno neće doživeti energetski kolaps u narednim vekovima. Ako ovoj grupi dodamo i evropske zemlje koje već imaju brojne elektrane, pre svega Francusku, a onda i Veliku Britaniju i Španiju, jasno je da ostale zemlje treba da se dobro zamisle nad svojom energetskom budućnošću. Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska,  intenzivno rade na razvoju nuklearne energetike, a treba dodati i da su Slovenija i Hrvatska nakon raspada Jugoslavije stavile moratorijum van pravne snage i nastavile sa radom na zajedničkom nuklearnom programu.

Takođe, treba naglasiti da su akcidenti, kako u Černobilu (SSSR) 1986. tako i u Fukušimi (Japan) 2011. bili posledica ljudske greške, a ne zakazivanja tehničkog sistema, te da se sada grade nuklearke treće i četvrte generacije, koje su daleko sigurnije i bezbednije od predhodnih postrojenja.

Nuklearna energija jeste skupa, ali je ali daleko bezbednija i čistija od termoenergije i pouzdanija od hidroenergije. Uostalom, nuklearke su bile uzrok mnogo manjeg broja žrtava nego svi drugi izvori energije. Podsetimo se rušenja hidroelektrana u Indiji (1979), Brazilu (1960) i Italiji (1963) – u ove tri katastrofe, život je izgubilo ukupno 20.000 ljudi.

I još jedan argument: nuklearka snage 1.000 MW, potroši godišnje 50 tona urana kao goriva i proizvede oko 500 kubnih metara radioaktivnog otpada, dok termoelektrana iste snage potroši 2,5 miliona tona uglja (koji se može i pametnije iskoristiti, a ne sagoreti)  i proizvede osam miliona tona ugljen-dioksida, 40.000 tona sumpor-dioksida, 6.000 tona prašine i 400.000 tona letećeg pepela. Gotovo je izvesno da će se u bliskoj budućnosti u celom svetu zabraniti rad termoelektrana zbog zagađenja i globalnog zagrevanja planete. U energetskom smislu, preživeće samo države koje su orijentisane u nuklearnom smeru. Rezervi uranijuma ima za narednih 300 do 500 godina, a posle toga će torijum, kao gorivo, biti gorivo te daleke budućnosti.

Srbija je prošle godine ukunula moratorijum na podizanje nuklearnih elektrana, ali je jasno da je upuštanje u gradnju prevelik zalogaj, s obzirom na to da nuklearka od oko 1000 MW košta između devet i 11 milijardi dolara. Da gradimo sopstvenu nuklearku, makar i uz povoljne kredite i inostranu finansijsku pomoć, a bez sopstvenih nuklearnih stručnjaka – nemoguća je misija. Realno, Srbija sada ima svega desetak nulearnih stručnjaka u odmakloj životnoj dobi i možda još desetak kolega koji godinama žive u inostranstvu i koji bi mogli da pomognu.

Jedna od opcija jeste da se angažujemo na nuklearnim elektaranama u Mađarskoj, Rumuniji ili Bugarskoj, s tim da bi u dogledno vreme odatle dobijali struju, srazmerno svom učešću. Razmišljanja o modularnim reaktorima, koji manje koštaju i brže se instaliraju, valja ostaviti po strani, s obzirom na to da nigde u svetu još nisu ušli u komercijalnu upotrebu.

Kupovina postrojenja od nekog pouzdanog isporučioca, na primer Francuske, gradnja nuklearke na podesnoj lokaciji u narednih sedam do deset godina, dok se paralelno obučava domaći nuklearni kadar – takođe je varijanta o kojoj se može razmišljati. Naravno, uporedo sa svim navedenim, treba pronaći pogodnu lokaciju za odlagalište radioaktivnog otpada. Odnošenje istrošenog goriva utvrđuje se sa zemljom isporučiocem.

Nedavno je i Međunarodna agencija za atomsku energiju (MAAE) izdala tehnički dokument o preduslovima i detaljnim koracima neophodnim da se sprovedu u zemljama koje planiraju izgradnju nuklearne elektrane. Ti koraci su: prepoznavanje da ova odluka donosi dugogodišnje obaveze i posvećenost nuklearnom programu; priprema celokupne nacionalne infrastrukture za taj poduhvat; razvijanje zakonskih, kadrovskih, finansijskih, nadzornih i operativnih resursa, koji će omogućiti siguran i bezbedan dugogodišnji rad nuklearne elektrane i bezbedno odlaganje istrošenog goriva, kao i tehnološkog radioaktivnog otpada.

Treba naglasiti da na nuklearkama rade uglavnom nuklearni inženjeri, a oni moraju imati specijalne licence iz zemlje isporučioca nuklearke. Takve licence se dobijaju nakon najmanje tri godine usavršavanja u zemlji isporučioca. Sećam se da su moje kolege iz Slovenije i Hrvatske provele tri godine na nuklearnim pogonima u inostranstvu, pre nego je startovala NE Krško, pri čemu su na rukovodećim mestima bili stručnjaci američkog Vestinghausa.

Moj apel, kao naučnika i čoveka koji je više od 40 godina radio u Institutu u Vinči na problemima obrade i planiranja konačnog odlaganja radioaktivnog otpada, jeste da Srbija od sutra krene sa nuklearnim programom, jer on mora da traje najmanje deset godina. Reč je o ozbiljnoj investiciji čija realizacija mora da počiva na širokom konsenzusu. Znam da će javno mnjenje u početku biti protiv, zato treba obezbediti i predočiti sve relevantne informacije.

Takođe, predlažem da se pod hitno formiraju specijalističke studije, za najmanje tri generacije od po stotinu studenata na završnim godinama tehničkih fakulteta, kojima bi rukovodili preostali domaći nuklearni stručnjaci, uz nekoliko predavača iz Francuske, SAD , Rusije... Tih približno 300 iškolovanih inženjera bi potom išli na dve, tri godine specijalizacije u zemlji isporučioca, uz ugovor  da će sigurno dobiti posao u Srbiji u nuklearnoj struci. Nakon sedam do osam godina, oni bi se priključili završnim radovima na srpskoj nuklearnoj elektrani.

Apelujem na kolege da se svi mi koji smo na neki način vezani za nuklearne tehnologije, pružimo doprinos u ovom veoma važnom trenutku za Srbiju, kada odlučujemo o svojoj energetskoj budućnosti. Uz punu svest o tome da je nuklearnoenergetski program u globalnoj ekspanziji i da se u svetu gradi ili je već naručeno oko 40 novih nuklearnih elektrana.

* naučni savetnik