Srbija se ne plaši ničega

Neverovatno je to kako rečito progovaraju „nemi svedoci” – arhivska građa, pisma, dopisne karte, fotografije, pečati na pošti, poštanske marke, u rukama pažljivog istraživača i naučnika. U novom izdanju profesora dr Milana Radovanovića, iz edicije „Nemih svedoka”, nedavno je objavljeno i delo „Srpske izbeglice na Korzici (1915–1919)”, u izdanju „HEREedu”, ovog profesora mašinstva u penziji, strastvenog izučavaoca srpske istorije (sa posebnim interesovanjem za istoriju pošte, ali i medicine), filateliste.

Kako je autor prof. dr Milan Radovanović primetio na predstavljanju ove knjige u Muzeju PTT-a u Beogradu, gde je kroz pokazivanje brojnih fotografija iz knjige i uz zvuke pesme „Kreće se lađa francuska”, govorio zajedno sa dr Martom Stojić Mitrović, višim naučnim saradnikom Etnografskog instituta SANU, i izdavačem Zoricom Stablović Bulajić, ovo delo se razlikuje od njegovih prethodnih izdanja „Nemih svedoka”. U tim knjigama uglavnom se bavio ratom i vojskom, dok je ova emotivna, topla, ljudska, i pokazuje humanost u teškim okolnostima, sve one načine na koje čovek može da bude prijatelj sa drugim čovekom.

– Ti „Nemi svedoci” su dokumenti, slike, fotografije, pošta. I u prethodna dva izdanja „Nemih svedoka” o saveznicima i Srbima u velikom ratu, pošta se pokazuje kao izuzetno važna, nezamenljiva. Pošta je bila uzrok sreće i nesreće, „vedrila je i oblačila”, i kao takva je zauzimala bitno mesto u ljudskom životu, a sa druge strane, dizala je rušila moral vojnika i njihovih porodica. Srbiju su napali daleko nadmoćniji neprijatelji: Nemačka, Austrougarska, Bugarska, tokom četvrte ofanzive Centralnih sila, u jesen 1915. godine. Bugarska je bez i objave rata, mučki, napala Srbiju. U povlačenju su bili vojska, narod, kao i strane vojne i medicinske misije. Ne zaboravite da su i Englezi, Rusi i Francuzi uputili svoje izvanredne vojnike i medicinare, koji su lečili bolesne i ranjene. Srbija je imala i veliki broj ratnih zarobljenika, koji su takođe prelazili Crnu Goru i Albaniju, da bi došli na Krf, kao deo vojne razmene – rekao je prof. dr Radovanović.

On je naveo rečit primer: sve fotografije iz ove knjige potiču iz strane štampe, mada ima nekih i od prvog srpskog fotoreportera Riste Marjanovića, što govori o tome koliko je mala Srbija bila značajna i koliko joj je bila poklonjena pažnja u inostarnim novinama. Profesor Radovanović citirao je naslov je iz francuske štampe: „Srbija se ne plaši ničega”, američke novine zabeležile su „očajničku borbu srpskog naroda za svaku stopu svoje otadžbine”.

– Prema nekim podacima više od 40 hiljada izbeglica krenulo je iz Srbije preko Crne Gore i Albanije, da bi jednim delom došli na Solunski front, a odatle bili transportovani u Francusku, u Tunis, u Bizertu, i čak u Englesku. Žene su bile nosioci sveg života, ženama treba podići spomenik. Spreman sam da napišem knjigu o tom doprinosu žena u Srbiji, i u izbeglištvu, o njihovoj snazi i odlučnosti. A deci sam posvetio posebnu pažnju, malim srpskim vojnicima. Ono što su saveznici pružili Srbima na Korzici toliko je emotivno i lepo. Sa današnje tačke gledišta mogu da kažem da smo se svi promenili, i to na gore – zapazio je autor.

Po njegovim rečima, neverovatno je i to koliko je Kraljevina Srbija bila organizovana država, koliko je vodila računa o svemu, naročito o izbeglicama.

– I na Korzici je postojao Komitet za srpske izbeglice. Pošta je iz okupirane Srbije, iz Beograda, išla preko Austrougarske, kroz neutralnu Švajcarsku, zatim, preko Italije ili Francuske, tek onda stizala je na Solunski front, a sa fronta su karte putovale po mesec dana, uz sve vojne cenzure. Francuzi su izbeglice smestili u najlepše delove samoga ostrva Korzike, što pokazuje veliko saosećanje sa neprilikama i nesrećama koje su zadesile srpski narod, što me je i podstaklo na to da istražim ovu temu. Nisu samo Francuzi pomagali dajući sve moguće uslove za normalan život izbeglica na Korzici, već je tu bila i bolnica škotskih žena i Srpski potporni fond, koji su simpatizeri srpskog naroda osnovali u Londonu 1914. godine. Srbi su imali i svoju crkvu na Korzici. Na naslovnoj strani knjige nalazi se fotografija ženske dece, a žene su na Korzici mogle da se bave tkanjem i drugim zanatima. Englezi su radove naših žena kao eksponate odneli u svoju domovinu i tamo napravili veliku izložbu. Može da se kaže da su Srbi na Korzici našli svoj dom, imali su i svoje škole. Čitav školski sistem je funkcionisao izvanredno –objasnio je profesor dr Radovanović.

Dr Marta Stojić Mitrović govorila je o razglednicama i fotografijama, kao fragmentima života, gde se vide lica ljudi, pejzaži, improvizovani smeštaj izbeglica, pokušaji normalnog života.

– Ovi dokumenti predstavljaju svedočanstvo i jednog šireg sveta, sistema međunarodne zaštite, vojne logistike, lokalne administracije, koji se polako razvijaju tokom Prvog svetskog rata. Lične stvari: razglednice, dopisnice, pisma, prolaze kroz institucije, kontrolne tačke cenzure i postaju istorijski čitljive. Analizom fragmenata stvaramo sliku šireg konteksta, o tome kako su funkcionisale institucije tokom rata, kako su izbeglice bile smeštene, nadzirane, klasifikovane, kako su se kretale kroz administrativne mreže Evrope. Dobijamo fenomenalan uvid u subjektivno iskustvo raseljenosti, u to šta znači biti daleko od kuće, šta znači biti u stranoj zemlji, nemati informacije o onima koji su ostali u otadžbini ili koji su raseljeni na neko drugo mesto, kako je to boriti se za svoje mesto pod suncem i svoje parče hleba. Sve ove pošiljke predstavljaju materijalni trag o onima koji pišu, onima koji primaju poštu i celokupnog sistema koji omogućava kontakt, to da dopisnica stigne do osobe koja će je čitati. Iz tog razloga ova knjiga predstavlja jednu slojevitu, prebogatu priču o preživljavanju, o ratu, o birokratiji rata, o komunikaciji – kazala je dr Marta Stojić Mitrović, uz napomenu da kao istraživač antropologije migracija i izbeglištva, ovom knjigom stiče važan uvid u Prvi svetski rat kao u neku laboratoriju humanitarizma.

–Tokom Prvog svetskog rata od sporadične i privatne dobrotvorne pomoći prelazi se na organizovane, transnacionalne, i delimično birokratizovane humanitarne sisteme, koji su izuzetno logistički kompleksni. Korzika nije izabrana slučajno, bila je to tačka do koje je moglo lako da stigne sa istoka Mediterana, gde je postojala mogućnost organizovanog smeštaja velikog broja ljudi. Ova knjiga pokazuje to da tokom Prvog svetskog rata dolazi do razvoja informacione humanitarne infrastrukture. Krajem Velikog rata etabliran je Crveni krst, kao međunarodna organizacija sa ciljem pronalaženja nestalih, registracije, spajanja porodica. Kroz putovanje jedne jedine pošiljke, kroz različite institucije i pečate koje je dobijala, stiče se uvid u sistem, u postojanje Komesaritajata za izbeglice, međunarodnih mreža pomoći – dodala je dr Marta Stojić Mitrović.

Zorica Stablović Bulajić naglasila je da ovo nije samo istorijska studija, već i emotivno svedočanstvo o snazi ljudske volje i solidarnosti u najtežim okolnostima.