Prostor slikarskog hedonizma

U svojoj umetničkoj praksi tokom pet decenija Marija Dragojlović je stvorila kapital intelektualnog fundusa čiji su respektabilni umetnički ideali bliski „načelu plošnosti na kojem se temelji slikarska kultura Vizantije, Dalekog istoka a, u modernom slikarstvu, i veliko iskustvo Matisa”. Svakako, sazrevanjem poetizovanih plastičkih rešenja rada, tokom proteklih decenija, ona je osvajala autonomno polje slike, potencirajući u gro-planu motiv koji gubi prikazivačku dominaciju. Može se reći da su amblematske tačke umetničke karijere Marije Dragojlović obeležene posebnim konceptom odnegovanog stvaralačkog procesa. U ovim olujnim vremenima kriza ideala i kriterijuma izoštrili su još jače ubeđenje da jedino jake ličnosti, uprkos ozbiljnim turbulencijama u svim domenima života, uspevaju da neguju kreativnost, poput ove slikarke.

Indikativan naslov nove izložbe „Nepomične stvari” deo je citata Abasa Kjarostamija „Čini mi se da nepomične stvari imaju sposobnost izazivanja naših emocija”, što je i moto ove postavke. U tom diskursu izmeštanje znaka korisnog u svet vizuelne taktilnosti i emotivne impulsivnosti čitljiva je beskompromisna nužnost logike stvaralačkog bića Marije Dragojlović. Svoju naglašenu povezanost za svetom femine, sa fokusom na intimne i plemenite male predmete –češalj, lepeza, naliv pero – ona je utkala u prepoznatljiv poetski sloj dela; reč je o netipičnom njihovom uvećanju pred kojim se gubi upotrebna funkcija i kondenzuje prostor slikarskog hedonizma. Očito, vizuelna materijalizacija umetničke vizure ima svoje uporište u jednostavnoj kompozicionoj shemi, a u recepciji preuveličane figuracije gro-plana sveta malih predmeta u „zaleđenom” kadru materijalnost stvari gubi svoj primerni karakter.

Ciklus „Nepomične stvari” nastajao je u periodu od 2018. do ove godine, a ovaj vremenski raspon nagoveštava lagani proces u kome se otvaraju stara i nova problemska slikarska čvorišta. „Nežni život uspomena”, kako je kustoskinja Mia David naslovila svoj predgovor, referiše na harmonizovana koloristička rešenja radovima velikog formata, kao na primer „Satenska lepeza” (220 x 136 cm), ulje na platnu i akril sa zlatnim listićima. Dodatkom zlatnih ili srebrnih listića u svoje slikarske radova Marija Dragojlović naglašava moć ikoničkog značaja ovih plemenitih metala oslanjajući se i na njihovo tradicionalno istorijsko i kulturno značenje. Suptilni karakter otvorene lepeze je i u ranijim slikarskim fazama Marije Dragijlović bio upadljiv motiv koji potencira tajnu femine, njen intimni karakter nostalgije i senzibilizovanosti.

„Nešto sasvim lično” bio je naslov jedne od slikarkine izložbe, a ove tri reči zapravo kontekstualizuju genezu celokupnog njenog dela potencirajući senzualnost žene i suštinski karakter njene umetničke ekspresije. U bogatom stvaralačkom životu Marija Dragojlović je izlagala na značajnim domaćim i međunarodnim izložbama, a laureatkinja je i brojnih priznanja, među kojima izdvajamo nagradu „Politike” i Oktobarskog salona.

Osvrt na izložbu 1994. godine završila sam rečenicom: „U ovom našem vremenu, kada su kao u bajkama uveličane slike dobrih i zlih, izložba Marije Dragojlović zrači svojom koncentrovanom energijom koja neguje ličnu poetizaciju sveta i celovitost(i) života.” Ova referenca je i danas ponovljena istina.