Ždranje s informativnog švedskog stola

Postoji nešto duboko tragikomično, gotovo burleskno u životu današnjeg čoveka: nikada nije mislio da zna više, a nikada nije razumeo manje. To je kao da ste nekome dali sve knjige ovoga sveta, a oduzeli mu sposobnost da ih čita.

Savremeni homo sapijens više ne živi u svetu informacija. On postaje njihov rob. Otvorite portal, a tamo rat. Promenite televizijski kanal, opet rat. Samo na drugoj strani sveta. Pobegnete na drugu televiziju, kad gle čuda, lete bombe. Onda sledi reklama za pastu za zube, pa priča o mački koja svira klavir. Tu nije kraj. Nema odmora dok traje informatička obnova! Gledate dramu o nestaloj ženi. Potom recept za palačinke. Onda o eventualnim izborima u Srbiji. Sledi storija o Trampovoj frizuri, Melanijinoj haljini i Putinovim telohraniteljima. U toj sumanutoj montaži stvarnosti, politika, tragedija i trivijalnost su izjednačene. Da li slede produžeci? Naravno. Negde su pregovori, pa Ervroliga, pa Nikola Jokić, a kao desert, sledi priča o vremešnoj starleti koja se udala za matorca. Cena, prava sitnica.

Nekada je vest bila događaj. Danas je vest stanje svesti. Kao frižider koji zuji u pozadini. Najpre ne primetite, a onda počnete da izluđujete od njega. Sve dok ne nestane struja!

I tu dolazimo do pravog paradoksa današnjeg čoveka zatrpanog informacijama. Kao da je u kafani sebi za večeru naručio 200 ćevapa, dva reš prasenceta, jedno jagnješce i 10 tepsija baklava. Da li će nešto pojesti od toga? Teško.

To je, zapravo, suština. Što više informacija dobijamo, to smo manje informisani. Ne zato što su informacije uglavnom netačne, već zato što ih ima previše da bi bile smislene. Mozak, preopterećen tolikom količinom duševne hrane, prelazi u režim samoodbrane. Odnosno, isključuje se. Dakle, postaje ravnodušan.

Takvo stanje „mrtvog mora” nije nedostatak emocija, već naprotiv, to je njihov potpuni kolaps.

Nekada je jedna velika priča mogla da nas potrese danima. Danas se i najmonstruozniji skandali rasplinu, kao dim u roku od nekoliko sati. Čak i kada se pojave ogromni, zastrašujući dosijei, poput Epstajnovih recimo, prepuni imena, optužbi, zločina koji bi nekada srušili vlade i pokrenuli revolucije, danas izazivaju tek kolektivno slezanje ramenog pojasa.

Takva lavina kompromitujućih fajlova puštena odjednom, savršena je ilustracija našeg doba: toliko dokumenata, toliko imena, toliko monstruoznih priča kotrlja se svakodnevno da se sve pretvorilo u digitalnu lavinu. Ljudi su zatrpani tolikim dokazima da im je lakše da se prave da ih ne vide. Jednostavan štos: količina stvara amneziju!

To je paradoks bombardovanja informacijama: što ih je više, to je reakcija slabija. Kao da je empatija limitirana memorijom. Kada se potpuno preoptereti, sistem se sruši!

Epstajnov paradoks je zapravo Sizifova muka. Naš moderni Sizif ne gura kamen, već bulji u mobilne telefone u koje je sve smešteno. I vesti i TV slika i društvene mreže. Još vam ti aparati mere broj koraka i krvni pritisak, što se može smatrati pokušajem ubistva uglednih hipohondara. Oni narodni heroji imaju digitalne satove povezane sa mobilnim. To je, dakle, današnji vrli, novi svet koji se kotrlja niz padinu ravnodušnosti. I dok original Sizif makar zna da je kažnjen od bogova, naš je kažnjen od algoritama, ili kako se već to zove. Bogovi su onome nesrećniku dali kamen, veštačka inteligencija je ovom, današnjem mučeniku, oduzela mozak.

Najstrašnije je što današnji Sizif više i ne pokušava da pobegne. On je zavoleo svoj kamen sa displejom ili televizorom od ko zna koliko inča.

Kod Epstajnovih fajlova, mada su i današnji ratovi sasvim zanimljivi jer čas krenu pa stanu, valjda zbog reklama, interesantno je da tolika količina događaja, plasirana kroz milijarde besmislenih vesti koja smenjuje jedna drugu – pomenuh li reklamu za hranu za pse i energetska pića – stvaraju sledeći fenomen: pretvaraju ratove i političke skandale u statistiku. Kao da gledamo horor film u kojem se monstrum pojavljuje toliko puta da nam postaje dosadan. I to je možda najopasniji otrov našeg doba. Zove se ravnodušnost. Naravno, ne izdaje se na recept!

Ljudski nervni sistem, naime, nije projektovan za ovoliku količinu stvaranja istorije, pomešane sa banalnošću. Naši preci su mogli da obrade vest o olujnom oblaku ili o tome da je neko u selu bolestan.

Nekada su vesti putovale sporo, gotovo svečano. Glasnici sa pismom i bisagama putovali su danima ili nedeljama, kroz kiše i prašinu, preko planina i reka. Svaka rečenica je bila promišljena, jer nije bilo „dilita”. Kada bi pismo stiglo, otvaralo se kao relikvija, sa strepnjom, sa pažnjom, sa svešću da ono što se čita ima težinu vremena koje je proteklo, da bi pismo došlo do primaoca.

Glasnici su nekada trčali kao živi otkucaji istorije, noseći vesti koje su mogle promeniti sudbinu gradova i država. Jedan glasnik, jedna poruka i cela civilizacija bi zastala da je čuje. Danas, u jednom satu, apsorbujemo više tragedija nego što je srednjovekovni čovek video za ceo život. I mozak, naravno, jednom mora da kaže – dosta!

Tako je stvoren novi oblik savremenog bića. Zove se – informisani neznalica. On zna sve naslove, ali ne razume nijednu priču. Ima mišljenje o svemu, ali nijedno nije duboko. Formira se površno, čim pročita prvu rečenicu. Nema strpljenja da nastavi dalje, jer je već sve saznao. On je, kako bi se reklo, čovek sa enciklopedijom u glavi koji je zaboravio sva slova.

Tako dolazimo do najjezivije reakcije: „Da, pa šta?” Počeo je rat. Ajde! Nevini masovno ginu. Stvarno? Nego, kolika je cena nafte?

Kako to da sve vidimo kao na dlanu, a ne shvatamo ama baš ništa? Čak i kada se govori o mogućnosti globalne katastrofe, recimo nuklearnog sukoba, reakcija nije panična. Osim što milijarderi grade svoje podzemne gradove.

„Da, pa šta”, konstatacija izgovorena bez ikakve emocije, možda je najprecizniji epitaf savremenog čoveka. Kako smo došli do ovde? Jednostavno je. Brzina i količina informacija ubila je svaki pokušaj logičkog zaključivanja.

Vest više nema vremena da postane iskustvo, jer mora da se zameni novom. Ne stigne da se slegne, da se prevede u misao, pa u stav. Ona samo prolazi kroz nas, pretvarajući nas u ravnodušne zombije. Ali to nisu zombiji iz filmova, oni bar imaju nekakav cilj. Recimo da potamane sve oblike života na koje naiđu. Mi smo postali sofisticirani zombiji: posedujemo sve informacije, ali više nemamo volju za bilo kakvom ljudskom reakcijom.

Ima li nam onda spasa?

Možda je odgovor jednostavan. To je gašenje svih spravica koje nas opsedaju. Od televizora, preko mobilnih telefona do društvenih mreža. Terapija koju preporučujem: dve nedelje bez gledanja u bilo kakav ekran! Bez brige, ništa se neće promeniti kada se vratite. Osim što će možda nestati svet. Ali ako se i to dogodi, ionako nećete saznati. I jedna lična molba. Ako se to dogodi, neka to bude između dve rate za stambeni kredit! Mada, kad bolje razmislim, eventualnu svetsku apokalipsu će preživeti bubašvabe i banke.

Možda je spas bekstvo u prirodu gde nema dometa i vaj-faja? To ne znači nužno odlazak u pećinu, iako ideja ima svojih čari, niti još unazad kroz evoluciju, na drvo, mada bi pogled na svet bio svakako bolji. Da li je onda lek u ograničenju ždranja sa informativnog švedskog stola? Jeste. Počnite da držite dijetu!

Ali ekskluzivno saznajemo: stiže nova vest. Koja? Pojma nemam, najavljuje se kao presudna. Odmah ćete zaboraviti na prethodnu. Koja li beše prethodna? Ne sećam se!