Praštanje je najbolji lek za srce

Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje” dobiće najsavremenije odeljenje kardiogenetike, gde će lekari tačno moći da prate predisponirajuće faktore za obolevanje od bolesti srca i krvnih sudova kod građana, a gde će pacijenti moći da dobiju najbolje savete o tome kako mogu da se sačuvaju od ovih zdravstvenih problema. U razgovoru za „Politiku” profesor dr Milovan Bojić, direktor Instituta „Dedinje”, naglašava da će na ovaj način oni uticati na što uspešniju borbu protiv pošasti broj jedan – kardiovaskularnih bolesti. „Mi smo prvo odškolovali kadrove, lekari su nam završili specijalizacije. Imaćemo adekvatnu laboratoriju, adekvatne genske i ostale analize, koje ćemo kasnije saopštavati pacijentima. Ovakva odeljenja u svetu već uveliko postoje. Saradnju u ovoj oblasti organizujemo sa klinikama u Parizu i u Moskvi, a imaćemo i aktivnosti sa našim institutima za genetiku i molekularnu biologiju. Potpuno sam siguran da će to funkcionisati na jedan kvalitetan i dobar način”, naglasio je dr Bojić.

Da li će dolazak u taj centar pre svega značiti osobama koje u porodici imaju nekoga ko ima srčane bolesti?

To će biti na neki način namenjeno svima, pre svega našim pacijentima u ambulantno-polikliničkom delu, ali i svim drugim pacijentima.

Hoće li pacijenti moći da dolaze u ovaj centar uz uput iz doma zdravlja?

Da, moći će da dođu uz uput lekara.

Da li su uz kardiogenetiku potrebne jače mere prevencije kako bi što manje mladih ljudi obolevalo od bolesti srca i krvnih sudova, jer nijedna operacija ne može da reši problem nezdravih životnih navika?

Stalno apelujemo na mere prevencije i smatramo da je prevencija najbolja. Upozoravamo pacijente da eliminišu glavne faktore rizika i stalno napominjem da mi ni u jednoj od naših sala nećemo niti operisati, niti dilatirati gojaznost, fizičko nekretanje, povišen šećer, pritisak, masnoće u krvi, nego samo tragične posledice svega toga. Zato je prevencija pod brojem jedan, a pod brojem dva su važne ovakve kuće poput „Dedinja”, da uspostave red i da brzo pomognu kako bi sve imalo smisla. Nezdrave životne navike moramo da rešavamo sami, kontinuirano u borbi sa sobom, važno je da ne jedemo žderući, nego da jedemo onoliko koliko možemo „sagoreti”. Moramo obavezno da vodimo računa o svom pritisku, šećeru, pridruženim bolestima, da postanemo svesni toga da li smo predisponirani za kardiovaskularne bolesti.

Da li se zbog nedovoljne brige o zdravlju, kao i loše genetike, povećao broj pacijenata i u Institutu?

Primetili smo da je povećan broj pacijenata. Ali ne treba zaboraviti da smo mi zemlja sa najvećim procentom smrtnosti od bolesti srca i krvnih sudova, ali i najvećom stopom obolevanja, i da smo godinama, zajedno sa Rusijom i Ukrajinom, u prva tri mesta u Evropi po tome. Državna strategija u borbi protiv kardiovaskularnih bolesti skinula je tu smrtnost sa 54 na nešto više od 40 odsto, ali taj broj je i dalje veliki. Sada primećujemo da imamo veći broj mlađih ljudi na operativnom programu. Našim intervencijama, stavljanjem stenta u krvne sudove, ili operativnim zahvatima na mozgu, karotidnim krvnim sudovima, perifernim ekstremitetima, krvnim sudovima na ekstremitetima, mi praktično te ljude vraćamo državi, porodici, društvu, odbrani zemlje, ekonomiji, vraćamo ih novom životu.

Kod vas liste čekanja već mesecima ne postoje, ali i dalje imate praksu da radite i vikendom kako se ne bi nagomilavao broj pacijenata?

Kada sam došao 2017. godine na čelo Instituta „Dedinje”, postojale su liste čekanja, pacijenti su čekali tri ili četiri godine, zavisno od oblasti. Mi smo svakodnevno radili na tom polju i postigli smo zaista fenomenalne rezultate dobrom organizacijom, povećanjem obima posla i kroz maksimalnu iskorišćenost prostora, opreme. Već gotovo godinu dana mi se držimo na praktično 30 dana, što nije nikakva lista čekanja, nego je otprilike neki vremenski okvir ili komfor u kojem pacijent treba da se sredi, pripremi, reši ako ima nekih problema sa pratećim bolestima. Važno je i da pogledaju svoj status zuba kod stomatologa, jer radimo vrlo osetljivu hirurgiju srčanih zalistaka, pa zubi moraju biti besprekorno sanirani, da ne bismo imali neke kriptogene infekcije koje se lako i brzo mogu preneti na srčane zaliske. Takav tempo rada održavamo. Ali uključujemo vikende i prekovremeni rad zato što su zahtevi za lečenje u našoj ustanovi svakim danom sve veći i što su prevodi hitnih pacijenata iz drugih zdravstvenih ustanova u Srbiji izuzetno veliki. Ponosan sam na ekipe našeg instituta, koje, recimo, jedne subote urade po 20 koronarografija, 12 operacija na srcu, 10 vaskularnih operacija, po 15 elektrofizioloških operacija, 20 snimanja na skeneru, 12 snimanja na magnetnoj rezonanci, stave po 20 holtera srca i 20 holtera pritiska. Ako to zbirno pogledate, to su desetine pacijenata kojima rešavamo sudbonosna pitanja o njihovom zdravlju.

Kako uspevate da privolite dobre lekare da ostanu u Institutu „Dedinje” i da rade i vikendom, a da ne odu u privatnu praksu?

Mi sada šaljemo 10 najboljih lekara, mlađe do srednje životne dobi, koji će „osvojiti” određene metode u najvećim centrima sveta, a potom ćemo sa njima potpisati ugovor na 15–20 godina uz stavku da ne rade privatno i da tu metodu po principu koncentričnih krugova šire, prave svoje nove timove i tako zanavljaju „Dedinje”. Tako mladost dobija snagu i šansu da cveta, klija, pupi i razvija se, a sve za dobrobit naše države.

Hoće li oni moći da se obavežu na tako dug vremenski period?

Oni hoće to da prihvate. Meni je najvažnije što mi ti ljudi veruju. Ja imam u njih apsolutno poverenje. Moj stav je da privatni rad mnogo smeta svima. Najmanje smeta nama, ali ipak i nama smeta. Privatni rad možemo da ostvarimo kroz naše komercijalne programe pod krovom naše institucije, Instituta „Dedinje”, gde su doktori najsigurniji u našu anesteziju, našu laboratoriju, naš rendgen, skener, magnet... Kada nemamo liste čekanja, možemo da dobijemo širinu, da imamo i komercijalne pacijente i nadoknadu od njih možemo raspoređivati po uzusima koji su slični u Evropi i svetu. Na taj način nema potrebe da oni idu bilo gde i da rade privatno. Sve to mogu pod krovom naše ustanove. Uvek im ponavljam da je veoma važno imati sreću da vam se ukaže prilika, ali i pamet da je iskoristite. Ja sam im ta prilika da ih prepoznam, vidim, lansiram i da budu najbolji.

Za svoj rad ste nedavno odlikovani važnim nagradama, između ostalog, dobili ste Svetosavsku nagradu i Nagradu Grada Beograda za doprinos razvoju i unapređenju medicine. Da li to za Vas znači da je neko primetio Vaš doprinos razvoju „Dedinja” i medicine uopšte?

Imam stav da onaj ko traži nagrade nije ih zaslužio, a onaj ko ih je zaslužio – nisu mu potrebne. Ponosan sam što su nagrade ugledale svetlost dana, jer su one prepoznale i ono što činim – da Institut ima svoju viziju i da se tačno zna šta će on biti za pet ili 10 godina. Došao sam ovde 1992. godine i zatekao sam malu baraku u kojoj su funkcionisale dve službe sa oko 90 zaposlenih i još su bili posvađani, tako da je ona bila zaključana. A onda su naišla vremena teških ekonomskih sankcija, Srbija je bila izolovana na kopnu, rekama, vazduhu. Svi neprikosnoveni autoriteti iz zdravstva su se pobunili da se „Dedinje” uopšte ne otvori, nego da se pripoji ili drugoj hirurškoj klinici ili rehabilitaciji u krugu Sokobanjske ulice. A ja sam smatrao da imamo pravu budućnost. I onda sam se sam protiv svih borio da ostane i da se sačuva identitet „Dedinja”, da ostane u mreži zdravstvenih ustanova, da klinika postane institut, a institut da se razvija i jača u jednu od najvećih i najprestižnijih klinika. Kako bih to uspeo, morao sam da radim više nego ikada, da okupim tim, i lekara i medicinskih sestara, da uradimo prve transplantacije jetre i srca 1995. godine, da ti naši pacijenti, kao svedoci našeg uspeha, žive decenije svojih novih života, da srpskoj medicini podarimo mnogo novih tehnoloških i medicinskih procedura koje se nisu izvodile. Država je zbog ekonomske krize odbila da nam gradi „Dedinje 1”. Mi smo ga gradili iz sopstvenih sredstava.

Ali tada su Vas mnogi napadali zbog te gradnje…

Tako je. Svi su napadali Bojića da pravi uz pomoć tadašnje političke vrhuške „Hjuston” u Beogradu, a mi smo ga platili praktično iz domaćih kredita koje smo podizali. A onda smo i tada napravili čuvenu „Bojićevu rupu”, koja je ostala neispunjena. Sačekala me je posle 17 godina da završimo „Dedinje 2”. Nedavno smo velikim razumevanjem Ministarstva zdravlja Institutu „Dedinje” dodali i medicinsku rehabilitaciju kardijalnih bolesnika. Tako da ćemo sada imati praktično i „Dedinje 3”. Svako od njih je nekako sudbinski vezano za moje ime. Ja sam gradio te zgrade i primio 97 odsto ljudi u radni odnos. Tako da je prepoznavanje onoga što radim nastalo još pre nekoliko godina kada mi je predsednik Aleksandar Vučić uručio Sretenjski orden prvog stepena za naročite zasluge za državu Srbiju i njene građane u oblasti razvoja kardiovaskularne medicine. To je pečat moje karijere. Potom je usledio i Orden Republike Srpske, a onda su usledila mnogobrojna priznanja. Meni je to podstrek za buduća dela. I svaku od tih nagrada ja posvetim mom institutu.

Dosta ljudi nije verovalo da ćete sve ideje koje ste zamislili sprovesti u delo, čak su Vam se i podrugljivo smejali kada ste o tome govorili.

Apsolutno je bilo nevernih Toma. Ja sam se ceo svoj život trudio da ne stvaram neprijatelje. I ako ikoga za nešto bije glas, kod mene je to da pomažem apsolutno svima. Ja sam onaj direktor koji nikada nije isključio svoj telefon i koji je uvek dostupan. To nije lako postići. Ali ja ustajem od pekarske smene i pre četiri sata ujutru sam na poslu. Bilo je ljudi koji su me osporavali. Neprijatelji su sastavni deo svakog uspeha i moje neprijatelje čuvam jer su oni najverniji zapisničari mojih uspeha. Ako je ikome pomogla negativna kampanja, pomogla je meni. Bio sam i najveći lopov i najveći ubica... Ali ako znate da to niste, onda, kako kaže Ivo Andrić, treba da ličite na stjuardesu koja se osmehuje jer zna da na avionu nešto nije u redu. Upravo je sa osmehom stjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu proticalo i to moje vreme.

Više Vas ne pogađaju negativni komentari?

Uspeo sam da izgradim sopstvenu imunobiologiju i da sve to podnesem, ali stradaju deca, roditelji, jer je sve to ostavilo uticaj na njih, ali je moj odnos prema svemu tome – praštanje. Samo veliki ljudi mogu da praštaju. Ne smatram da sam veliki, ali sam na neki način poseban. I to kako sam sve uspeo da prevaziđem, da oprostim, a da se ne revanširam, to me isto na neki način čini zadovoljnim. Jer oproštaj donosi zadovoljstvo za ceo život, osveta traje samo jedan dan. Mene nekako kritikuju drugi ljudi koji me vole i kažu: „Možda si prema neprijatelju još bolji nego prema nama.” Treba ljudima dati šansu, pokazati im šta je hrišćanski oblik ljubavi prema čoveku, kako se mogu podneti i teško vreme i teška situacija i kako oproštaj to mora i treba da zaleči. Onima koji su nepopravljivi – o njima ne treba govoriti, ali im ne treba zlom vraćati. Mnogo sam čitao Dostojevskog. U ljudima ima mnogo zla. I trebalo bi nam mnogo Dostojevskih da nam opišu kako zlo u ljudima treba suzbiti, da ne bismo postali ono što neretko i jesmo – zveri u ljudskom obliku koje mogu da rade i rade ono što ne doliči čoveku.

Da li to znači da je oproštaj najbolji lek za srce?

To je dobro pitanje. Veliki su pisci i mislioci govorili: „Ostaće vam nepoznato tuđe ako ne upoznate sopstveno srce.”

Srce je mitski organ. I ljudsko srce je neiscrpno za tugu. Jedna ili dve sreće ispune ga potpuno, a sve nesreće celoga čovečanstva mogu u njemu zakazati sastanak i živeti kao gosti. U takvim okolnostima obituje i moje i vaše srce, jer svaka individua, svaki pojedinac je priča za sebe i svakome je svoja muka najteža. Kažu da su Španci govorili „corazón loco – ludo srce”, ono je najposebnije.

U porazima ne treba očajavati

Da li je poruka Vaše knjige „Nije bilo uzaludno” da nikada ne treba odustati?

Apsolutno ne treba. Mislim da smo pobeđeni samo onda kada prestanemo da se borimo. Život jeste borba i ima smisla samo dok borba traje. Tačno je da je ovaj život nekada nekome borba, a nekome berba. Berba je nešto sasvim drugo, a prava borba je osnova i suština života. I ne treba pokleknuti u porazima. Nikad u porazima ne treba očajavati, kao što se u pobedama ne treba gorditi. Mudri ljudi su govorili: „Ja ne gubim, ja samo učim da pobeđujem. Nisam izgubio, nego učim da pobedim.” Ovaj svet pripada onima koji pokušavaju. Ja volim da kažem: „Bolje je upaliti i najslabiju sveću nego proklinjati tamu.” Prva sveća unosi svetlost, a ostale je pojačavaju. Volim da budem prvi. Ne zato što je osnova biznisa da prva metla najbolje mete i ne zato što je metla, nego zato što je prva.

Za knjigu ste dobili i prestižnu nagradu u Rusiji „Imperatorska kultura”?

Našao sam se među dobitnicima tog prestižnog priznanja. Imao sam tremu kada sam išao da primim nagradu, posebno kada sam video ko su bili predsednici udruženja ruskih pisaca, kada sam video da je zabeleženo, na primer, ime jednog Maksima Gorkog… To je za mene bilo jedno veliko priznanje.