Da li je Bob Vilson „izdao" Verdija

Od našeg specijalnog izveštača

Na samom početku sezone, već dugo vremena mirne vode rimske Opere uzburkala je premijera Verdijeve opere „Aida”, spektakl najavljen kao „raskid” sa tradicijom. Naelektrisanoj atmosferi u Operi naročito je doprineo reditelj i scenograf opere, Amerikanac Robert Bob Vilson.

Još tokom pripreme opere, ovaj kultni avangardni umetnik svetskog glasa (nama znani gost Bitefa), naglasio je da se, po njegovom sudu, u postavci ove opere preterivalo sa jednom vrstom bulevarske zabave: „Međutim, muzika je uzvišena i moj rad je formalan”. Slično svojim postavkama „Aide” u Briselu i Londonu, osmislio je inscenaciju i režiju u „minimalističkom” stilu, bez kiča i pompe. Umesto stereotipnih rešenja, piramida i povorki slonova, koja karakterišu monumentalne Zefirelijeve „Aide”, Vilson se opredelio za „esencijalnu” režiju i scenografiju, oslobođenu gigantizma i grandioznih egzotičnih elemenata.

„Aida” u cirkusu

Kada se podigla zavesa ukazala se gotovo prazna scena sa piramidama u pozadini –bez tragova faraonske raskoši antičkog Egipta. Daleko od melodramske tradicije, celokupna interpretacija, od stilizovanog baleta do mimike, više je ličila na japansko pozorište kabuki. Reditelj je sveo pokrete na minimum „prisiljavajući” soliste na poze inspirisane egipatskim bareljefima. U dostojanstvenoj atmosferi i hladnom svetlu, kao izvajani, gotovo nepomični pevači, obučeni u kostime slične onim iz Lukasovih „Zvezdanih ratova”, doprinosili su utisku transponovanja mesta radnje iz Verdijevog Egipta u vanzemaljski prostor.

(/slika2)Dosledan sebi, Bob Vilson, priznati majstor pozorišne avangarde, opredelio se za apstrakciju. Kao uvek, on u muzičkom pozorištu insistira na svetlosnim efektima, koji „oblikuju” i „slede” njegovu „Aidu”. Svetlo u pozadini koje se, zavisno od situacije, menjalo: od zelene, plave, bele, do sive boje, sinhronizovano je sa pokretima ruku pevača, ponekad grotesknih, dok su lica „začaranih” i „skamenjenih” učesnika izoštrena poput sečiva.

Nije se dugo čekalo na reakciju publike. Nakon nepunih pet minuta, čuli su se prvi zvižduci. I tokom prva dva čina, aplauzi su se smenjivali sa glasnim osporavanjima. Za vreme pauze, publika u sali podelila se u dva tabora. „Konzervativci” su uzvikivali: „Vratite nam Aidu!”, dok su pripadnici „novatorske” struje u horu uzvraćali: „Vi ste fosili”! Za vreme preostala dva čina, zavladalo je kratko zatišje pred buru. Kada se, na kraju, Vilson sa svojim saradnicima pojavio na proscenijumu, publika je soliste i dirigenta pozdravila srdačnim aplauzom, kao da je želela da naglasi razliku između muzičkog i scenskog dela.

Kritika se gotovo jednoglasno obrušila na Vilsonovu „antiAidu”. Pored ostalog,napomenuto je da je, pod dirigentskom palicom Danijele Orena, Verdi postao isuviše sangviničan i napadan, a da je dirigentov napor da kompenzira vizuelnu statičnost (dopunjavan čestim poskakivanjem na podijumu) još više istakao nepovezanost između muzičkog dela i pozornice, te da ni pevačka ekipa nije bila dovoljno ubedljiva. Neki kritičari misle da je Vilson izabrao pogrešnog autora za svoje eksperimente i da je Verdi doživeo jednu vrstu „umetničkog izdajstva”. Moglo se pročitati i da Vilsonova „Aida” uopšte ne sledi Verdijevu muziku, kao i da umetnik nije uspeo da uspostavi dijalog između slike i zvuka. Kritičarka lista „Sole 24 ore” zaključila je da je „Aida” završila u cirkusu.

O odlučujućem preokretu u programu rimske Opere, u kojem prednjači novi umetnički direktor, Nikola Sani, svedoči i svetska premijera multimedijalnog oratorijuma „Plava planeta”, koja je održana odmah posle „Aide” u Narodnom pozorištu u Rimu (u blizini Opere). Sani je istakao da će tokom ove sezone sala pozorišta, kao idealno mesto za savremenu muziku, biti posvećenainovacijama i eksperimentisanju, tj. „novim strastima”.

Poznati engleski režiser, slikar i scenograf, Piter Grinavej i Holanđanka Saskija Bodeke, koautori i reditelji „Plave planete”, u ovom „laičkom rekvijemu” upozoravaju na ambijentalnu krizu prouzrokovanu zagađenjem i preteranim zagrevanjem Zemlje, prognozirajući da će ljudska imbecilnost izazvati potop koji će izbrisati čovekovo prisustvo na Zemlji.

Par Grinavej-Bodeke (partneri u životu i radu) izabrao je, kao alegoriju, mitsku temu potopa, prisutnu u različitim kulturama širom sveta. U ovoj multimedijalnoj paraboli, na bini se smenjuju Noje, Jovanka Orleanka (Nojeva žena) i sinovi. Pojavljuje se i Bog (predstavljen kao lepa, polugola žena) koji razgovara sa starim i sebičnim Nojem virtuelnim putem. U slobodnom i anahronističkom maniru, predstava ponovo kreira mit, u kojem se mešaju različiti jezici: španski, italijanski,engleski i francuski, podsećajući na drevne tekstove u kojima su Nojevi sinovi sagledani kao praočevi čovečanstva.

Nekoliko ekrana različitih veličina emituju „haj definišn”slike edena, zemaljskog raja sačinjenog od nezagađene vode, i pakla, u kojem se smenjuju nasilja čoveka nad životinjama i prirodom. Voda je ključni element Grinavejevog proročanskog upozorenja koje se odnosi na „vanredno stanje” životne okoline. Stoga ne čudibazen, postavljen u parteru, u kojem se kreću dvoje nagih glumaca – plesača.

Balkanski kralj

(/slika3)Simfonijska grupa izvodi muziku koju je za ovu „ekološku” predstavu komponovao Goran Bregović. O Bregoviću, koji je u italijanskim medijima često počastvovan titulom „balkanski kralj”, Grinavej i Bodeke kažu: „Njegov muzički vokabular je pun i emotivno bogat. U strukturi rekvijema, stradanje i patnja pretvaraju se u slavljenje svetlosti i duge, a preko melanholične tišine stiže se do eksplozivnog slavlja radosti i nade”.

Slike, reči i silovite note balkanskog prizvuka pratile su gledaoce tokom ovog imaginarnog potopa. Umetnička rešenja „Plave planete”, najavljena kao važan korak napred u prevazilaženju granica između bioskopa, pozorišta i novih tehnologija digitalne slike, zainteresovala su publiku, koja je po završetku predstave učesnike pozdravila aplauzom, bez zvižduka, ali i bez ovacija. Za razliku od „Aide”, kritičari se nisu mnogo bavili svetskom premijerom „Plave planete”. Izdvajamo ocenu Enrika Đirardija („Korijere dela sera”) koga je zaprepastilo „siromaštvo” dramaturške supstance. On smatra da je predstava, iako angažovana, više poučna, i, mada ispunjena tehnologijom (multietničkim fotografijama i video-projekcijama u stilu Nešenel džiografika), stara u koncepciji.