Pisac - avet

Sad će se pokazati šta je to što bi trebalo da me privoli na najsramniji čin koji može da zadesi jednog pisca. Na izneveravanje najsvetije svetinje. Na ustupanje autorstva nad sopstvenim delom. Na prodaju vlastite duše - tako rezonuje glavni junak novog romana Zorana Živkovića „Pisac u najam“ (Paideja, 2009, str. 123), pisac kome je na elektronsku adresu stigla ponuda da napiše roman čije će autorstvo ustupiti naručiocu.

Tržišna institucija Rent a Ghostwriter diljem sveta postoji kao što postoji Rent a Car. U različitim podnebljima, razume se, razlikuju se i cene ovih usluga. Dok u SAD, Kanadi i Nemačkoj stranica ovako prodatog teksta košta 100 dolara, u Indiji je oko 15. Pisac u najam, kako ga naziva Živković, posredstvom agencija ili samostalno, dobrovoljno stupa u pravno validan, kupoprodajni odnos sa mušterijom ili sa izdavačkom kućom. I ako tu i ima nečeg faustovskog, nema ničeg misterioznog. Istina, pisac se obavezuje na poštovanje tajnosti klijenta, kao što se lekar Hipokratovom zakletvom obavezuje na tajnost pacijenta, a ispovednik na tajnost ispovesti, i tu je kraj svakom tajanstvu i tajinstvu.

U „Piscu u najam“ ne dolazi do sklapanja ugovora, autor se tu fenomenom pisca za iznajmljivanje samo poigrao, te njegov roman u ironijskom obrtu na kraju čitamo kao eksternalizaciju toka inspiracije za nastajanje tog samog štiva što je pred nama. Pisac tu, naime, sam sebi s jednog kompjutera na drugi šalje „nepristojnu ponudu“. On ovde sebi prodaje sopstvenu dušu, odnosno, od samog sebe kupuje dušu, ili, kako bi psihoanalitičari rekli, njegovo nesvesno biva provocirano pitanjima upućenim sa adrese psihologa-svesti.

Ono što nas ovde zanima jeste kako stvari stoje sa „prodajom duše“, to jest sa „izneveravanjem najsvetije svetinje“ prilikom „ustupanja autorstva“, ali ne u fikciji nego u stvarnosti.

Pisac-avet kao sopstvo drugog

Obe knjige Džona F. Kenedija napisali su rentirani pisci. Autobiografiju Ronalda Regana takođe je napisao pisac-duh. Memoari Hilari Klinton, za koje je avansno dobila osam miliona dolara, doneli su piscu-sablasti najveći honorar u branši, u iznosu od pola miliona dolara. Kako je moguće da drugi piše našu autobiografiju ili naše memoare? Ovde se pisac pojavljuje kao zapisničar i urednik. Posle bezbrojnih sati razgovora s naručiocem, koristeći se njegovim vokabularom i sintaksom, pisac-bauk knjigu formira u skladu s njegovim željama i nazorima. U izvesnom smislu, pisac se ovde javlja kao virtuelno sopstvo naručioca. On ili aktuelizuje književni potencijal ovog drugog kod koga ne bi bez posredovanja moglo doći do teksta, ili, u težem slučaju, on i potencira literarni oblik u iskustvenom sadržaju drugog koji nema nikakvih literarnih odlika. Slavni ljudi, uglavnom političari i zvezde šou-biznisa, žele da napišu knjigu, ali tako da posle usluge koju im pruža pisac-prizrak, pisac-prikaza, imaju utisak da je to knjiga kakvu bi upravo sami napisali da su za to imali vremena, znanja ili talenta. „Više od odeće koju nosite, od automobila koji vozite, kuće koju posedujete – predstavlja vas vaša knjiga. Ona prenosi sliku – sliku o vama (vaš imidž)“, kaže jedan od najpročutijih i najuspešnijih pisaca najamnika Bob Olson.

U ovakvom poslu, pisac-proteza ne mora obavezno ostati anoniman. Nije retko da njegovo ime stoji, doduše nešto sitnijim slovima, ispisano na korici knjige posle imena onoga ko je, da stvar bude jasna, knjigu nadahnuo duhom svog postojanja. Takođe, pisac u najam može biti potpisan i kao istraživač-asistent, ili na ma koji drugi način predviđen ugovorom.

„Kao što glumac postaje karakter koji glumi, pisac duh mora da postane mušterija dok piše“, kaže već pomenuti Olson. Naravno, pisci najamnici ne pišu samo memoarsko i biografsko štivo nego i raznovrsnu literaturu, u kojoj se ne moraju u tako drastičnoj meri uživljavati u ulogu naručioca.

Pisac-avet kao drugo sopstva

Izdavačke kuće koje objavljuju visokotiražne žanrovske romane, često unajmljuju pisce da pod pseudonimom pišu o serijskim junacima. Kao uputstvo za ponašanje u pisanju, ovi pisci najpre pročitaju iz serijala već objavljena dela. Tomu Klensiju, piscu akcionih bestselera, kako bi svake godine objavio barem po jedan roman, izdavač pronalazi adekvatne podražavaoce, tako da od godine do godine Klensi potpisuje i ono što bi i inače napisao kada bi na raspolaganju imao sve vreme ovog sveta. Ovo, bez ironije, podseća na radionice majstora slikarstva iz vremena renesanse.

Kad govorimo o pisanju u najamništvu, gotovo bez ostatka govorimo o tipskoj literaturi u kojoj je inventivnost ograničena popularnim ili privatnim očekivanjem i teško da se tu treba brinuti kako će neko romaneskno remek-delo biti ustupljeno lažnom autoru, kao što se – kako je to voleo da prikazuje Solženjicin – talentom izvesnog Fjodora Krjukova kitio Mihail Šolohov. (Nekoliko nezavisnih ekspertiza pokazalo je da je pisac „Tihog Dona“ ipak dvadeset trogodišnji donski mladić i da je Solženjicin tu bio neuporedivo maliciozniji no iskren.)

Ta teško moguća i još teže verovatna stvar da pisac u najmu napiše genijalno remek delo ipak nas ne sprečava da zamislimo i takav slučaj. Šta se pri tome događa? Istina, ćar i slavu (ako ih za života stekne) pobraće neko kome ne pripadaju. Po sebi to jeste moralna nepodopština. U izvesnom smislu i istinski autor tu postupa nemoralno, ali njegovom preduzeću bi se mogao pripisati i motiv iz vrline njegove duše, na primer skromnost. Ono što je pri svemu ovome ključno, to je da delo ostaje izvrsno, ako je izvrsno, ma ko da se ističe kao njegov autor. „Mona Liza“ bi bila to što jeste i da je Leonardo svoje autorstvo ustupio drugome, a sam Leonardo i bez tog dela bi sijao nepomućenim sjajem svog značaja.          

Uostalom, Andrej Tarkovski je često isticao da su deca najbolji gledaoci njegovih filmova, jer gledaju neposredno, ne pitajući se ni ko je autor filma ni koji je njegov naslov. Ovo podseća na anonimnost srednjovekovnih umetnika.

Na kraju, neizostavno treba reći i to da su pisci aveti najčešće internalizovani, da su skriveni u ličnosti i radu najvećeg broja pisaca autora. Nepregledno poprište onih knjiga na kojima stoje istinska njihova imena, a u kojima nema ni jedne jedine originalne ili barem lične rečenice – pripada avetima njihovog sopstva.