Razgovor je dar dat čoveku

Neki ljubitelji knjigu prvo rastvore, omirišu slojeve štampe i papira, a onda nasumično, gotovo sujeverno, okrenu neku stranicu, ne bi li im ona kazala nešto sudbinsko, nešto što poručuju više sile. Tako, listajući knjigu „Proricanje prošlosti, Montirani razgovori” u izdanju „Princip presa”, književnika, pesnika, politikologa, urednika Branislava Matića nalazimo odgovor Dragana Jovanovića Danilova kod međunaslova „Nije prekasno”: „Tužno je to što smo na istorijskoj lutriji izvukli najblagorodnije predele na zemlji, ali to nismo iskoristili za svoj ekonomski prosperitet.” Onda, listajući dalje, nailazimo na ideje drugih stvaralaca našeg doba, kao što su Ljubivoje Ršumović, Drago Kekanović, Nađa Tešić, Bratislav R. Milanović, Ivan Jović… Tu je dvadeset sedam sagovornika. Pesnici, pisci, filosofi, slikari, istoričari, istoričari kulture i književnosti, reditelji, muzičari, prevodioci. Najpre su ovi intervjui bili objavljeni u Nacionalnoj reviji „Srbija”, od 2010. do 2024. godine. Sad su sabrani u ovoj knjizi, a uokviruje ih kontekst književnog razgovora.

Po čemu se književni intervju razlikuje od klasične novinarske forme intervjua?

Razgovor je dar dat čoveku. Na razgovoru se zasniva veliki deo sakralne i filosofske baštine od Veda do antičke Grčke, od savetovanja Krišne i Ardžune do Platonovih dijaloga. On je i umetnička forma, i saznajno-istraživački metod, i retorski agon. Danas, u ovoj zbrzanoj brbljaonici, olako to zaboravljamo. Književni razgovor i novinarski intervju su rođaci. Prvi zahvata šire, načelniji je i obostraniji, udubljuje se i penje više; drugi je svedeniji, jednosmerniji, obraća se većem broju. Ali oba su pokušaj da se u mišljenju drugoga pronađe ogledalo i proveri sopstveni stav, da se objasni čovek i svet. Umetnik misli u slikama, filosof i naučnik pre svega u pojmovima, čovek medija misli faktografski i događajno. Najbolji rezultat dobija se u susticaju tih vektora, onako kako je Armin Moler opisao „pogled na svet”. Književni ili novinarski, intervju valja onoliko koliko pomaže da smislenije nosimo breme koje nam je dopanulo.

Da li pisci najbolje razgovaraju sa drugim piscima?

Praviti intervju je vrsta služenja kulturi i jeziku. Pisci dobro razgovaraju sa drugim piscima ako obe strane ukrote svoje samoljublje. Bez toga nema razmene, nema finog prepleta saznajnog i ispovednog, mudrog i delotvornog. Nema „čuvara plamička u visokoj noći sveta”. Srpska kultura ima celu jednu istoriju dragocenih razgovora pisaca sa piscima. Na primer, mladi Milutin Bojić 1910–1912. godine, u beogradskom „Pijemontu” pravi seriju kratkih intervjua sa književnicima. Pogledajte razgovor Vinavera sa Tagorom u Beogradu (iz„Vremena”, 16. novembra 1926. godine), ili Desimira Blagojevića sa Nastasijevićem (u „Pravdi”, 10. aprila 1928. godine), ili Rada Drainca sa Igorom Severjaninom i Felbom Krut (u „Pravdi”, 19. novembra 1930. godine). Čuven je razgovor Crnjanskog sa Isidorom Sekulić (iz „Vremena”, 13. januara 1932. godine). Svi razgovori dvadesetjednogodišnje Grozdane Olujić, kasnije sakupljeni u knjizi „Pisci o sebi” ( iz 1959. godine), odlični su i zapanjujuće zreli. Recimo sa Desankom Maksimović, Veljkom Petrovićem, Vaskom Popom, Ćamilom Sijarićem, Vladanom Desnicom, Dušanom Matićem... U ediciji „Razgovori s piscima”, koju su imali BIGZ i SKZ, izašlo je više vrsnih knjiga, kao što je intervju Miroslava Maksimovića sa Stevanom Raičkovićem („Jedan mogući život”, iz 1996. godine). Ima mnogo vrednoga, ovde mogu ukazati tek na ponešto.

Kako ste birali svoje sagovornike, da li ste sa nekima više voleli da pričate nego sa drugima?

Nisam tražio zvezde, nego vrednosti. (Društvene zvezde, pogotovu u vremenu mas-medija i industrije svesti, uglavnom su konstrukt i upravljački alat, čarobni frulaši za ljude-miševe). Iz celog su ideološkog, kulturnog i generacijskog spektra, od Ljubivoja Ršumovića i Nađe Tešić, preko Gordane Ćirjanić i Dragana Hamovića, do Vladimira Medenice i Slobodana Despota, od Milosava Tešića i Đorđa Sladoja, preko Mila Lompara i Miloša Kovića, do Radoslava Bratića, Ljubice Mrkalj, Žarka Dragojevića, Ace Seltika. Tražio sam glasove koji će jednom, posle svih sezona i moda, u nekoj neizvesnoj budućnosti, svedočeći o svom putu i delu, moći da osvetle šta se to zbilo sa nama i svetom. Da pomognu onima koji će ispravljati naše slabovidosti, naše polome.

Koji književni razgovor se smatra prvim u srpskoj kulturi, koji se književni razgovori u srpskoj kulturi smatraju antologijskim, koje knjige su važne u tom smislu, kod nas i u svetu?

Prvi srpski intervju, uslovno rečeno novinarski, napravljen je pre tačno dve stotine godina. Joakim Vujić je 1826. godine, u Beogradu pod Turcima, intervjuisao Sinđeliju Hristović, majku igumana Pajsija (jednog od svetih mučenika beogradskih). Objavio je to u knjizi „Putešestvije po Serbiji” (iz 1828. godine). Prvi pravi književni razgovor napravio je 1841–1842. godine Ismail Sreznjovski sa Vukom Karadžićem, u Beču, i objavio ga u Moskvi 1846. godine. U istoriji ovog žanra važna su i „Pisma iz Italije” Ljubomira Nenadovića: on 1851. godine tri meseca putuje i razgovara sa Njegošem, u poslednjoj godini pesnikovog života. Nezaobilazna je i knjiga „Deset pisaca – deset razgovora” Branimira Ćosića, iz 1931. godine, „Agonija Evrope” Bogdana Radice iz 1940. godine, „Književni razgovori” Radovana Popovića iz 1969. godine. U knjizi „Poetika književnog razgovora” (2012) Jovan Pejčić, ograničavajući se samo na razgovore sa književnicima, navodi čak trideset sedam ovakvih autora posle Drugog svetskog rata. Postoji i mnogo inostranih primera, poput „Razgovora Borhes–Sabato” Orlanda Baronea iz 1976. godine, ili intervjua koji izopšteni Bela Hamvaš početkom šezdesetih pravi sa samim sobom, kao magacioner na gradilištu hidrocentrale u Gornjem Potisju, i odlaže u kartonsku kutiju pod gvozdenim krevetom, u radničkoj baraci.

Forma intervjua u vašoj knjizi drugačija je od uobičajene, pitanja se ne vide, a potcrtane su ključne teme za pojedine umetnike: Kosovo i Metohija, masovna kultura, život, smrt, neprilagođenost, Jadar, Srbija, genij Beograda, muzika... Zašto ste se odlučili za ovakav pristup?

Odgovori su tu, pitanja su uklonjena. Kao što se sklone skele sa gotove građevine. Pisac ove knjige nije i neće da bude njen glavni junak. Odbija da se šepuri, da se razmeće načitanošću, da se ponaša kao da su sagovornici tu zbog njega a ne obrnuto. On je, kaže, samo hitri pisar, nečujni letopisac, nezaštićeni svedok. Podstrekač i uho. Ostaju samo glasovi sagovornika, u kratkim i upečatljivim fragmentima, sa rečitim naslovima, sklopljeni u mozaik po naknadnoj dramaturgiji koja svemu dodaje još jedan sloj značenja. Možda bi se sve to moglo čitati i kao neki čudan postmoderni roman-višeglasnik.

Svi razgovori u knjizi osobeni su i prilagođeni različitim stvaraocima, ali postoje li teme koje ih na neki način objedinjuju, šta zaokuplja naše umetnike, o čemu ne propuštaju da progovore?

Ključne teme, u ovako dramatičnoj epohi, stoje pred svakim od nas i svako traži svoje odgovore. Znamo šta napuštamo, ali nikome nije baš sasvim jasno u šta stupamo i šta bi mogao biti čovek na planeti biokiborga. Stoga se u svim razgovorima preispituju ključna čvorišta našeg iskonskog sopstva. Loza, zavičaj, jezik, pismo, izvorni kodovi duhovne kulture, geopoetika otadžbine, urbana kultura naših gradova i obrasci osećajnosti u njima, uspravni čovek i čovek mase, temeljni arhetipovi i simboli... Razmatramo i to čime smo ugroženi u ovoj epohalnoj preigranosti, u svetu demonije novca i htonskog nihilizma. Od svakog sagovornika tražim njegove načine izbavljenja, priloge za istoriju spasenja.