Crna Gora je prihvatila državu koju je oblikovao Đukanovićev režim

Novo istraživanje „Spektrum analitike”, prema kojem bi 62,8 odsto građana Crne Gore danas glasalo za nezavisnost, a 20,3 odsto za neki oblik državnog zajedništva sa Srbijom, nije samo anketa o jednom starom referendumskom pitanju. To je snimak političke svesti društva koje je, posle gotovo dve decenije, u velikoj meri prihvatilo državni okvir koji je stvoren 2006. godine, ali bez ozbiljnog preispitivanja cene po kojoj je taj okvir uspostavljen.

U tome je suština ovog nalaza. Crna Gora nije samo prihvatila nezavisnost kao institucionalnu činjenicu. Značajan deo njenih građana prihvatio je i politički rečnik, istorijsku interpretaciju i državnu mitologiju koju je decenijama gradio režim Mila Đukanovića. Zato rezultat ankete ne govori samo o odnosu prema Srbiji, već i o uspehu dugotrajne državne i medijske operacije u kojoj je nezavisnost predstavljena kao jedini dokaz političke zrelosti, a svaka sumnja u njen nastanak kao retrogradnost, velikosrpstvo ili napad na državu.

Referendum iz 2006. godine formalno je rešen rezultatom od 55,5 odsto za nezavisnost i 44,5 odsto za zajedničku državu sa Srbijom. Međunarodni posmatrači su taj proces ocenili kao u celini usaglašen sa demokratskim standardima, ali ta ocena nikada nije uklonila duboko nepoverenje velikog dela građana koji su smatrali da je referendum održan u ambijentu neravnopravnosti, pritisaka, kontrole institucija i zloupotrebe državnih resursa.

To je tačka koju današnja anketa ne može da izmeri do kraja. Ona meri trenutno raspoloženje, ali ne meri posledice dvadesetogodišnje političke obrade društva. Ako danas 62,1 odsto ispitanika smatra da je bolje što je Crna Gora postala nezavisna, a 62,8 odsto bi ponovo glasalo za nezavisnost, onda se mora postaviti pitanje - da li je to slobodno sazrelo uverenje ili posledica sistema u kojem je državnost izjednačavana sa lojalnošću jednoj političkoj strukturi?

Jer, nezavisnost Crne Gore nije nastala u praznom prostoru. Ona je nastala u doba vlasti koja je već bila opterećena ozbiljnim sumnjama i međunarodnim aferama. Italijanski tužioci su godinama dovodili Đukanovića i ljude iz njegovog okruženja u vezu sa švercom cigareta, dok su istraživačke organizacije i mediji pisali o vezama državnih struktura, kriminala i političke moći. Đukanović je te optužbe negirao, ali politička činjenica ostaje, država koja je 2006. predstavljana kao evropski projekat rođena je pod senkom tranzitnog kriminala, zarobljenih institucija i kontrolisanog javnog prostora.

Posle toga, Crna Gora nije dobila samo zastavu, himnu i stolicu u Ujedinjenim nacijama. Dobila je i sistem u kojem su organizovani kriminal, partijska država i bezbednosne strukture postali deo iste političke arhitekture. U godinama nakon referenduma, na prostoru Crne Gore izrastaju kriminalni klanovi čije su likvidacije, šverc narkotika i međunarodne policijske akcije postali deo evropskih bezbednosnih izveštaja. Rojters je, pozivajući se na grčku policiju, pisao o „kotorskom klanu”, njegovom rascepu na škaljarsku i kavačku grupu i desetinama ubistava širom Evrope.

Zato je politički problem Crne Gore dublji od pitanja da li bi danas većina glasala za nezavisnost. Problem je u tome što je jedan režim uspeo da sopstveno nasleđe predstavi kao državni identitet. Sve što je bilo sporno, od referendumskih okolnosti, preko kriminalnih afera, do antisrpske kampanje i udara na Srpsku pravoslavnu crkvu, vremenom je prekriveno formulom da je to bila borba za državu.

Posebno je važan podatak da bi, među opredeljenima, 75,6 odsto građana danas bilo za nezavisnost, dok bi 24,4 odsto bilo za neku varijantu zajedništva sa Srbijom. Ta brojka pokazuje da je suverenistički narativ postao dominantan ne samo među tradicionalnim biračima DPS-a, manjinskim strankama i građanističkim strukturama, već i u delu biračkog tela koje je posle 2020. godine formalno glasalo za promene.

Tu se dolazi do druge, možda i važnije teme, uloge onih koji su na vlast došli posle 30. avgusta 2020. godine. Taj datum je u Crnoj Gori najavljivan kao kraj Đukanovićevog sistema. I zaista, Demokratska partija socijalista tada je prvi put posle tri decenije izgubila vlast.

Ali pad DPS-a nije značio i demontažu njegovog ideološkog aparata. Nove vlasti su u velikoj meri prihvatile okvir koji je Đukanović ostavio, strah od ugrožavanja državnosti, rezervisanost prema srpskom identitetu, izbegavanje ozbiljnog otvaranja pitanja referenduma, selektivno suočavanje sa kriminalnim nasleđem i stalnu potrebu da se dokazuju zapadnim centrima moći. Umesto da prekinu indoktrinaciju, oni su je često samo omekšali, prepakovali i nastavili pod drugim imenom.

Zato ne iznenađuje što istraživanje pokazuje da bi 72,2 odsto birača Pokreta Evropa sad glasalo za nezavisnost, kao i nešto više od polovine birača Demokrata. To su stranke koje su nastale ili ojačale posle slabljenja DPS-a, ali su u državnom pitanju uglavnom prihvatile granice koje je taj isti DPS postavio. Drugim rečima, Đukanović je izgubio vlast, ali je njegova interpretacija Crne Gore nastavila da živi i u postđukanovićevskom sistemu.

Najveća slabost novih vlasti nije bila u tome što nisu poništile nezavisnost, to nije bilo realno političko pitanje. Njihova slabost je u tome što nisu otvorile istinu o državi koju su nasledile. Nisu objasnile građanima kako je građena crnogorska nezavisnost, ko je na njoj profitirao, kako je stvarana antisrpska atmosfera, kako su kriminalni klanovi postali moćniji od institucija i zašto su se mnogi iz starog režima tako lako prilagodili novim okolnostima.

Zato ova anketa nije trijumf nezavisne Crne Gore, već dokaz da je političko nasleđe Mila Đukanovića dublje nego što su mnogi želeli da priznaju. On više ne mora da bude na vlasti da bi njegov sistem proizvodio rezultate. Dovoljno je da nove elite prihvate njegove teme, njegove strahove i njegove zabrane.

Istovremeno, podaci o odnosu prema Srbiji pokazuju da Crna Gora nije izašla iz identitetskog konflikta. Samo 22,6 odsto ispitanika smatra da su odnosi sa Srbijom veoma dobri, 27,9 odsto misli da su bolji nego ranije, ali da mogu biti bolji, dok 7,7 odsto čak smatra da Crna Gora uopšte ne treba da teži dobrim odnosima sa Beogradom. To je posledica politike u kojoj je Srbija godinama predstavljana kao opasnost, a srpski identitet u Crnoj Gori kao problem koji treba držati pod kontrolom.

Posebno upozorava podatak da bi 35,9 odsto građana izabralo članstvo u Evropskoj uniji i po cenu sukoba sa Srbijom, dok bi 27,7 odsto izabralo prijateljstvo sa Srbijom i po cenu neulaska u EU. Čak 36,4 odsto nema stav. To pokazuje koliko je duboko usađena lažna dilema da Crna Gora mora da bira između Evrope i Srbije. Upravo ta dilema bila je jedan od najuspešnijih instrumenata Đukanovićeve politike, ko je za dobre odnose sa Srbijom, taj je protiv Evrope, ko postavlja pitanje prava Srba, taj ruši državu.

Pravi izazov za Crnu Goru nije novi referendum. Pravi izazov je oslobađanje od političke svesti koju je proizveo stari režim. Nezavisnost kao međunarodnopravna činjenica više nije sporna na način na koji je bila 2006. godine, ali je sporno ako se ona i dalje koristi kao paravan za prećutkivanje kriminala, korupcije, antisrpske diskriminacije i ideološkog inženjeringa.

Zato bi najpoštenije čitanje ovog istraživanja bilo sledeće - većina građana Crne Gore prihvatila je nezavisnost, ali Crna Gora još nije izašla iz senke režima koji je tu nezavisnost pretvorio u svoje vlasništvo. A oni koji su došli posle 30. avgusta 2020. nisu imali ni snage ni volje da tu senku rasteraju. Naprotiv, u mnogim segmentima su je produžili.

I tu se krije najveća pobeda Mila Đukanovića, ne u tome što je ostao na vlasti, već u tome što su i mnogi posle njega nastavili da misle u granicama koje je on postavio.