Trovanje duha

U Skupštini Srbije do sada je zaista govoreno svašta, ali nikome pre Velimira Ilića nije palo na pamet da celu jednu nacionalnu manjinu proglasi nepodobnom za neku državnu funkciju. Njegova izjava je pogrešno okarakterisana kao govor mržnje. Ne, to nije samo govor mržnje. To je kršenje Ustava koji garantuje jednaka prava svim građanima, neshvatljivo ponižavanje građana Srbije i neshvatljivo ponižavanje Srbije pred svetom.

Nisu potrebne konsultacije sa ekspertima za ustavno pravo da bi građani mogli da zaključe šta se, zapravo, dogodilo. Svi, pa i oni koji nikada nisu pročitali Ustav, znaju da se svaka demokratija zasniva na jednakosti svih građana i da jednakosti nema ako se nekome poruči da, zbog toga što je pripadnik određene nacionalne manjine, ne može „pred Karađorđa”, odnosno pred jednog od osnivača moderne Srbije.

Ilićev iskaz se, u stvari, svodi na stav da se Karađorđe borio protiv Turaka, te da zbog toga jedan Rasim Ljajić ne može da poziva na proslavu Dana državnosti Srbije. Da bi pokazao da nije reč o mržnji, Ilić je naglasio da mu je Ljajić drag prijatelj. Time je, međutim, samo pogoršao stvar jer ispada da „inoverci” mogu da budu dragi prijatelji, ali da se zna ko može da ima koju funkciju.

U pojedinim delovima Amerike su pre samo pedesetak godina crnci mogli da budu „dragi prijatelji” koje je lepo slušati dok sviraju džez po kafanama, ali im nije bilo dozvoljeno da se voze istim autobusima sa belcima. Ilića bi, ako je možda propustio da primeti, trebalo podsetiti da je ove godine u toj istoj Americi crnac postao predsednik i da nikome nije palo na pamet da u Kongresu dovede u pitanje boju njegove kože.

Cela stvar se može pripisati poznatoj Ilićevoj sklonosti ka izgredima i davanju neodmerenih izjava, ali ovde je ipak reč o ozbiljnoj društvenoj devijaciji. Jer, bilo bi normalno da se čak i cirkuski zabavljač libi da u šalama na ovaj ili onaj način vređa nečija nacionalna osećanja, a u srpskom društvu postaje moguće da to čine čak i pripadnici političke elite.

Prag tolerancije u odnosu na pojave koje su po definiciji društveno neprihvatljive postao je, dakle, veoma nizak. Odgovornost za to nedvosmisleno snosi deo političke elite koja je, kako kroz parlament, tako i kroz predizbornu kampanju i izjave koje političari daju medijima, praktično promovisala ideje neprimerene iole pristojnom demokratskom društvu.

Jer, ako Ilić može da kaže za skupštinskom govornicom da postoje poslovi koji nisu dopušteni osobi sa imenom Rasim, a lider narodnjaka Tomislav Nikolić u jednom intervjuu početkom februara objasni kako se radikali prema članovima njegove stranke ponašaju „kao da su Šiptari”, izvesno je da će deo stanovništva iz toga zaključiti da je mržnja na nacionalnoj osnovi sasvim normalna stvar. Društvo koje ne reaguje oštro i ozbiljno na takve pojave dramatično potcenjuje opasnost koja od njih preti.