U traganju za oblikom

Subotica – Svakog dana akademik Sava Halugin prelazio je put od svog stana do stare građanske kuće koju je pretvorio u atelje i neku vrstu svoje zadužbine. Neveliku razdaljinu prevaljivao je polako, odmeravao je korak onako kako to čine težaci dok hodaju svojim atarom.

Zato su na vest o njegovoj smrti mnogi poznanici i sugrađani reagovali rečima: „Juče smo ga videli u prolazu.” Redovno je išao do svog ateljea i u nedavnom neformalnom razgovoru govorio da i dalje radi, sprema rad za jedan projekat. Tu u ateljeu, rekao je, pozvaće i prijatelje da u uskom krugu proslavi 80. rođendan.

Vajar, slikar, a treba reći i pesnik jer je objavio dve zbirke poezije, Sava Halugin rođen je u Novom Kneževcu, preko Tise, u Banatu. Pripremajući se za jedan razgovor, prisetio se kako je kao dete dobio zadatak da pretovari neku zemlju radnim kolicima i da je to uradio precizno formirajući stranice hrpe. Sa takvom predodređenošću upisuje Fakultet likovnih umetnosti u klasi profesora Jovana Kratohvila, a na istom fakultetu stiče i magistarsko zvanje. Nekoliko decenija bavio se i pedagoškim radom, ali je poslednje dve decenije imao status slobodnog umetnika.

Svoja vajarska dela počeo je da stvara u kamenu, masivnim, glatkim formama. Srpska akademija nauka, čiji je stalni član postao pre dve godine, u pripremi njegove retrospektivne izložbe „Poziv na oduševljenost” 2023. godine navela je:

„Stvarajući u duhu razumevanja prirode različitih vajarskih materijala i traganja za oblikom, u delu Save Halugina izdvajaju se dve velike celine. Prva, izražena u kamenu, obeležila je sam početak Haluginovog stvaranja i trajala gotovo 20 godina. Druga, koju karakteriše izbor bronze kao materijala drugačijih svojstava, omogućila je umetniku da intenzivno istražuje i ostvaruje pomake unutar svoje umetnosti od sredine osamdesetih godina do danas.”

Sava Halugin izlagao je širom nekadašnjeg jugoslovenskog prostora, ali i u inostranstvu, u Budimpešti, Parizu. Učestvovao je u kolonijama u Aranđelovcu, „Mermer i zvuci”, u „Teri” u Kikindi i „Bakar” u Boru. Učestvovao je i na brojnim konkursima, i mada je prepoznatljiv po apstraktnim formama, u bronzi je uradio i predstavu Filipa Višnjića i Mihajla Pupina. I pored toga što je imao prilike i što bi to možda pogodovalo i njegovoj većoj vidljivosti na umetničkoj sceni, Sava Halugin nikada nije želeo da napusti život u Subotici.

U njegovom stvaralaštvu dominiraju pretežno snažne, robusne forme, ali sastavni deo njegovog umetničkog zamaha su i crteži. Umetnik je govorio da je oduvek crtao i da su u početku lavirani, a potom kolorisani crteži bili prvo preteča i dodatak njegovim skulpturama, da bi postali samostalan umetnički izraz. U jednom od intervjua za „Politiku” to je ovako definisao: „Moji crteži jesu veza sa skulpturama, ali ne frontalna, ne po spoljašnjem izgledu, već po slojevitoj problematici koju rešavam i u trećoj dimenziji, kao što je rešavam i u crtežima. Crteži su prestali biti skice, u klasičnom smislu, i u njima sam išao dalje, slikajući, tako da ona postaju samosvojna dela, koja imaju svoja značenja, određenu likovnost, i možda i nekakvu poruku na kojoj mnogo ne insistiram.”

U njegovom ateljeu stajala je slika velikog formata – paor drži uzde konja koji vuče seoska kola. Crtež sav vrca od energije i snage i pokreta i neke unutarnje žestine. Halugin je objašnjavao da je to jedno od sećanja na oca, kada krene u njivu da pozavršava poslove. Upravo kao na crtežu, ista sirova snaga izbijala je iz njegovih bronzanih skulptura koje sve kao da su neki od svojih impulsa izvlačile iz zemlje.

– Radnje, razgovore, pojedine funkcionalne elemente koristio sam da bih ih transponovao u određene namere, u kreativan čin. Inspirisao sam se agrarnim prizorima, ostao u tom ruralnom ambijentu, on mi je bio iz prve ruke, to su mi bile ideje koje sam snažno doživljavao, ali se kroz dug proces naukovanja to u mene ugradilo na jedan noviji i svaki put drugačiji način – objašnjavao je Halugin.

Poslednji put u javnosti Halugin je govorio početkom marta na izložbi velikih formata radova akademika, „U velikom formatu”, a postavka je bila izbor iz Galerije SANU. Sava Halugin držao je u ruci pripremljene teze za govor na otvaranju izložbe, ali je svoje neposredno obraćanje obojio nežnim i delikatnim sećanjima na umetnike čija dela su izložena.

– Poznavao sam sve ove umetnike i posebno me potresa kada vidim njihova dela koja su ostala iza njih kao vredna dela vrednih umetnika. Stojimo ispred dela Petra Omčikusa iz Zadarske grupe „Crmnice”, a on je jedan od prvih naših umetnika koji je raskinuo sa socrealizmom i uključio se u svetske tokove. Petar Lubarda je sa svojim istorijskim scenama dobio prvu nagradu u Sao Paolu na Svetskoj izložbi. Mi danas sa ove distance ne možemo da pojmimo koliko je to bilo veliko, ali činjenica je da je postojala unutrašnja potreba da se oseća prostor, inspiracija, da se transponuje u svesti kao događaj i da se utisne u platno ili u treću dimenziju i da ostane kao trajno delo –  rekao je Halugin.

U svom poslednjem govoru nije govorio samo o veličini umetničkog dela, već i o veličini ljudi koji su ta dela stvarali i iskonske potrebe da se ruše granice, onako kako je i on to činio između različitih umetničkih formi.