Promene dolaze sa istoka Starog kontinenta

Države na istoku našeg kontinenta, preciznije, članice nekadašnjeg Varšavskog pakta (1955–1991), kako su istočni odbrambeni savez voleli da imenuju na Zapadu, vidno su se uzjogunile. Izbori održani u pojedinim od njih u proteklih godinu i nešto dana pokazali su da je magija Evropske unije na ovom delu kontinenta ozbiljno dovedena u pitanje. Posebno otkada im je stigao „savet” iz Brisela da se – okanu energetskih veza sa Rusijom.

Poljska, Slovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska shvatile su da je malo šta od gomile obećanja, dobijenih odvajanjem od istočnog mentora, ispunjeno na adekvatan i zadovoljavajući način. Naprotiv, sve što su pomenute zemlje stekle u proteklih 35 godina morale su da ostvare sopstvenim angažovanjem. A reč je bila o zaista velikom poslu.

Ispostavilo se naime da su toliko propagirani kojekakvi EU fondovi za razvoj više imali cilj da pod svoje uzmu privrede pomenutih nego da ih ojačaju i osamostale i na pravi način uvedu u 21. vek. Zapadni proizvođači su prosto nahrupili na teren na kojem je već postojala kvalitetna radna snaga, a koja je bila spremna da radi za trostruko niže nadnice. Sve što je trebalo uraditi bilo je da ovde dovedu svoje firme, sopstvenu tehnologiju. Ne uvek najčistiju po evropskim standardima.

Izbori održani ovih dana u Mađarskoj i Bugarskoj na najbolji način su pokazali da se stvari menjaju. Postalo je jasno da bespogovorna pripadnost evropskoj porodici iziskuje mnoga odricanja, ali koja ne pogađaju sve istom snagom. Oni koji su kroz vekove vodili igru nastoje da svoj status održe i u situacijama kada, takav kakav je, proizvodi više štete nego koristi. Nekadašnje moćne carevine, pre svih Engleska, Francuska i Nemačka, svakako nisu spremne da se odreknu liderske uloge na kontinentu.

Pojava „neposlušnih” razbija evropski koncept po kojem se na EU gleda kao na neku vrstu porodice. Ali postojanje previše pastorčadi voljnih da tu ulogu zadrže uveliko je isteklo. Radnik u Rumuniji ili Bugarskoj koji radi u firmi zapadnog gazde više se ne miri sa daleko lošijim životnim standardom od kolege iz Nemačke, Francuske… Rad je rad i kao takav ima cenu. Ne određuje je vreme boravka pod briselskom kapom nego utrošena snaga, pamet i obučenost. U trenucima velikih kriza, poput sadašnje energetske, svakako nije svejedno da li ćete morati da se „krpite” sa 1.000 ili sa 3.000 evra mesečno.

Ophrvana problemima, i svesna sopstvene ranjivosti, Evropa je počela da strahuje od drugih velikih igrača, pre svih od Rusije, Kine i Turske. Ono što je u našem veku počelo da stiže sa pomenutih prostora bilo je jeftinije, kvalitetnije, tehnološki naprednije… I što je jednako važno – proizvodni proces je automatizovan do te mere da ne zahteva onu obučenost i specijalizaciju kakvu su nekada morali da pokažu pravi majstori.

Nije stoga čudno što pojedine zemlje nisu spremne da budu svrstane u takozvanu drugu kategoriju. Tehnologija koja je sada već svima dostupna mnogima je otvorila oči. Status bezbednosne zone u konfrontiranju Zapada sa Rusijom nije više prihvatljiv. Pogotovo usled saznanja da taj status u velikoj meri ograničava slobodu izbora iz kojeg dela sveta nabavljati neophodne energente, tehnologiju, pa i finansije.

Ali birokratija iz Brisela čvrsto se drži. Teško je verovati da bi prosti odlazak sa sadašnjih funkcija Ursule fon der Lajen, Marte Kos, Kaje Kalas i sličnih tek tako promenio duh Evropske unije stvorene ne da pomaže svojim članicama, već da ih nadgleda. U današnjem svetu takva kontrola teško da je prihvatljiva. Pad ugleda Ujedinjenih nacija o tome najbolje svedoči.

Ušli smo ponovo u epohu jakih lidera. Demokratija kakva nam je ponuđena u 20. veku, ispostavilo se, iscrpla je svoje potencijale. Razmena ideja, tehnologije i ljudi dovela je do toga da se i visokoškolarci danas usmeravaju na poslove koji su nekada bili namenjeni običnom svetu i za koje nije potrebna specijalistička obuka. Fakultetska diploma dostupna je najširem sloju mladih, ali je sve više počela da gubi na značaju u trci za poslom. Znanje rada na kompjuteru jednako je osnovnoj pismenosti iz prošlog veka.

A ta znanja dostupna su svakome. Istok Evrope više, jednostavno, ne želi da igra drugorazrednu ulogu. Reklo bi se čak da takvo šta sebi ne sme ni da dopusti. Birači u Mađarskoj i Bugarskoj su to najbolje izrazili. Uostalom kao i njihova sabraća iz Rumunije, Poljske, Moldavije… Promene su nezaustavljive. Naravno pod uslovom da ne skrenemo u neki novi totalitarizam.