Bogatstvo mašte, verovanja i umetnosti

Japanska književnost i tradicija oživljene su kod nas kroz brojne prevode i izdanja „Tanesija”, a među novim knjigama ovog izdavača je i zbirka pripovedaka Rjunosuke Akutagave „Život jedne budale”. Knjigu je preveo s japanskog Mateja Matić.

Ova zbirka nastala je iz želje da bude prikazana druga strana Akutagavinog stvaralaštva, potpuno drugačija od dobro poznatih ostvarenja zasnovanih na japanskoj i kineskoj starini, većinom prevedenih i objavljenih u zbirci „Rašomon” („Tanesi”, 2024). Prve tri pripovetke u izboru – „Smrt vernika”, „Crna Marija” i „Smešak bogova” spadaju u grupu Akutagavinih dela koja se nazivaju „hrišćanske priče”. Premda Akutagava nije bio hrišćanin, zanimao se za hrišćansku tematiku, kao i većina njemu savremenih japanskih intelektualaca, te je pažnju usmerio ka ranoj istoriji hrišćanstva u Japanu.

Priča „Život jedne budale” napisana je samo mesec dana pre piščevog samoubistva. Kroz pedeset i jednu vinjetu sagledani su najvažniji trenuci Akutagavinog života, koji se i u pripoveci kao i u stvarnosti završava Veronalom.

Priča „Vita sexualis” predstavlja Akutagavinu seksualnu ispovest. Ona je, kao što nam to govori naslov, napisana po uzoru na istoimeni roman iz 1909. godine Morija Ogaija. Dok je Ogaijev roman u očima današnjeg čitalaštva gotovo čedan, Akutagava se, u duhu novije ere, ne libi da prikaže mnoge eksplicitne seksualne detalje. Za razliku od Ogaija, koji svoju ispovest sprovodi do studentskih dana, Akutagava svoju završava u „drugom razredu niže srednje škole”...

„Grumen zemlje”, pripovetka koju su pisci poput Naoje Šige, hvalili kao jednu od Akutagavinih najzrelijih, donosi potpuno drugačiji ton. Reč je o realističkom opisu života na selu. „Kapa” nosi naslov po istoimenom stvorenju japanske mitologije nalik kornjači. U njoj se na satiričan način opisuje život u „kapinskoj zemlji” kroz svedočenje mentalnog bolesnika, te se ova pripovetka neretko poredi s „Guliverovim putovanjima”.

U romanu „Skupljači sećanja” japanske književnice Joko Ogave, koji je prevela s japanskog Milica Mesarović, postavljena su pitanja o tome šta se dešava sa ljudima i sa samom ljudskošću kada nam oduzmu mogućnost da pamtimo, kada nestanu bunt, otpor i potreba da se sećamo, pišemo i volimo. Potreba da od sećanja načinimo poslednji čin neposlušnosti. Na neimenovanom ostrvu, uz neimenovanu obalu, gde predmeti neprimetno nestaju: šeširi, ptice, ruže, pa i sećanja na njih, zaborav postaje jedini način preživljavanja. Većina stanovnika ostrva ne primećuje te promene, dok oni malobrojni, koji još mogu da se sete izgubljenih stvari, žive u strahu od okrutne Tajne policije i Skupljača sećanja, odlučnih da sve nestalo zauvek ostane zaboravljeno. Oni koji se i dalje sećaju bivaju kažnjeni, ali kada mlada spisateljica odluči da sačuva ono što svet briše, otpor postaje čin ljubavi, a uspomene najopasniji oblik nade. Kako njene ukućane obuzimaju strah i gubitak, tako se hvataju za njeno pisanje kao za jedini način da sačuvaju prošlost.

Roman „Skupljači sećanja” dobitnik je Nagrade za najbolju prevedenu knjigu 2020. godine i Nagrade „Njujork tajmsa” „100 najznačajnijih knjiga 2020. godine”. Idealan je za ljubitelje Saramagovog „Slepila” i Orvelove „1984”. Knjiga je u Japanu objavljena pod naslovom „Tajna kristalizacija”, dok se na engleskom govornom području pojavila kao „The Memory Police”.

Joko Ogava (1962) jedna je od najzanimljivijih i najznačajnijih japanskih autorki, s kraja 20. i početka 21. veka. Objavila je više od 20 romana i nekoliko knjiga priča. Dobila je gotovo sve prestižne književne nagrade u Japanu. Njena dela prevođena su na mnoge strane jezike, posebno na engleski, francuski, italijanski, španski i kineski jezik. Ogava se vešto kreće između nadrealnog i grotesknog, ponekad s primesama šaljivog, unoseći u svoja dela psihologiju dvosmislenih i duboko uznemirujućih ličnosti. Opsednuta je fizičkim i mentalnim poremećajima. I kad piše jednostavno i mirno, ona nas uvodi u sasvim neočekivane predele.

„Tanesi” je objavio antologiju japanskih kaidan priča „Snežna žena” koju je preveo s japanskog i priredio Mateja Matić, zbirku „čudnih” pripovedaka koje se ne mogu svrstati ni u fantastiku ni u horor, jer pripadaju nečem dubljem: svetu u kojem se svakodnevno prepliće s natprirodnim, a smeh i jeza dele isto ognjište. Od Asaija Rjoija i Ihare Saikakua do Lafkadija Herna i Torijame Sekiena, ova zbirka otkriva bogatstvo japanske mašte, verovanja i umetnosti koje su vekovima oblikovale predstave o čudnom i neobjašnjivom.

Antologija donosi izbor iz najvažnijih zbirki Edo perioda, tri priče u obradi Lafkadija Herna, kao i ilustracije Torijame Sekiena iz njegove poznate „Ilustrovane povorke stotinu demona”. Spoj teksta i slike otkriva kako su Japanci zamišljali svet duhova, bogova i čudnih bića, ali i koliko se taj svet prelama kroz ljudsku prirodu. Ova knjiga nije samo susret sa drevnim pričama, već i putovanje u korene japanske fantastične književnosti. „Kaidan” u japanskoj tradiciji znači priču o začudnom – o nečemu što narušava granicu između živih i mrtvih, stvarnog i nestvarnog. Ove pripovetke nastajale su u doba Edo, kada su ljudi tokom letnjih noći pričali strašne priče i posle svake gasili po jednu sveću, verujući da će se s poslednjim ugašenim plamenom pojaviti čudovište. Njihovi autori, među kojima su Asai Rjoi, Ihara Saikaku, Negiši Jasumori i Đipenša Iku, pripovedali su o najrazličitijim temama – od ljubavi koja nadživljava smrt do čudovišta rođenih iz ljudske nepravde.

M. Vulićević