Praznik, a ne piknik u prirodi

Loznica – Pre nego što se pretvorio u izlet i roštilj u prirodi, Prvi maj je u Loznici nekada počinjao u fabrikama i radničkim kolektivima. Stari novinski zapisi pokazuju da se praznik nije čekao, već pripremao sa jasnim programom, smislom i osećajem da rad nije samo obaveza, već i dostojanstvo.

Bio je praznik, ali ne onaj koji počinje tek kad se raspali vatra u prirodi. Bio je to dan koji je počinjao ranije u fabrikama, u kolektivima, vokabularom kojim se govorilo o radu.

U drugoj polovini prošlog veka u Loznici Prvi maj se nije čekao, on se pripremao. Novine su bile pune čestitki radnim kolektivima, sindikatima, omladini.

„Srećan Prvi maj – praznik rada”, stoji krupno gotovo svečano, kao parola koja se ne dovodi u pitanje. Fabrike čestitaju radnicima, radnici jedni drugima, a između redova provejava osećaj pripadnosti, ne pojedinačnoj firmi, već čitavom sistemu u kojem je rad bio zajednička stvar.

U „Viskozinim novinama” praznik se ne svodi na jedan dan. On traje.

Postojao je precizan program, a 1960. godine tačno se znalo šta se dešava 30. aprila, šta 1. maja, a šta 2. i 3. maja. Svečane akademije, omladinske bakljade, izleti u banju Koviljaču, sportska takmičenja, šahovski turniri, fudbalske utakmice. Nije bilo praznine – proslava praznika je imala strukturu, sve je imalo određeni red. A bilo je smisla.

Prvi maj u socijalističkoj Jugoslaviji bio je jedan od ključnih državnih praznika, simbol radničke klase i njenih prava. Nije slučajno što su novine tog vremena ispunjene upravo pričama o radu, proizvodnji, kolektivu. Tu se beleže rezultati, planovi, ali i atmosfera. Kao da se kroz svaki tekst proverava da li sve funkcioniše kako treba.

U „Lozničkim novinama” iz 1982. godine, u tekstu „Bio je praznik…”, ljudi govore jednostavno; dispečer, taksista, penzioner. Nema velikih reči, svako iz svog ugla, ali svi o istoj stvari. Praznik postoji, ali posao ne nestaje. Čak i kada ne rade, govore o radu, o dužnosti. O tome da je sve „bilo u redu”. Ta rečenica deluje kratko, skoro nevažno, a zapravo govori o vremenu u kojem je red bio važniji od utiska.

Taj jezik danas deluje gotovo zaboravljeno.

Paralelno s tim, postojala je i druga slika – prvomajski uranak. Odlazak u prirodu, sindikalni izleti, druženja i putovanja. Ali i taj odmor imao je oblik, nije bio slučajan. Postojala su zajednička okupljana, išlo se organizovano, znalo kuda se ide i s kim. I u odmoru je postojao isti onaj osećaj da si deo nečega.

A iza svega toga stajala je jedna šira priča.

Prvi maj nije nastao kao dan za predah, već kao dan borbe. Još od čikaških protesta 1886. godine, kada su radnici tražili osmočasovno radno vreme, taj datum nosi težinu. U starim tekstovima konstantno je podsećanje da je važno da se ne zaboravi odakle je sve krenulo.

Zato je u tim novinama sve prožeto jednom idejom da rad nije samo obaveza, već i dostojanstvo. Da nije važno samo koliko se radi, već šta taj rad znači.

Između izveštaja, planova i čestitki, pojavljuje se i drugačiji ton. U „Prvomajskoj koračnici” nema ni rasporeda, ni satnice. Tu su kolone, osmesi, mladost, vera da svaki korak ima smisla. To je slika koja ne objašnjava, već oseća.

Možda je upravo u tom spoju suština tog vremena. Sve je bilo organizovano, ali nije bilo prazno. Postojala je ideja, ali i emocija. Red, ali i energija.

Danas je slika drugačija. Prvi maj je često vikend u prirodi, dan bez obaveze. Roštilj, društvo, pauza od svakodnevice. I to ima svoju vrednost, ali nosi drugo značenje. Manje suštine, više navike.

A u tim požutelim stranicama ostaje trag jednog drugačijeg odnosa prema prazniku. Praznik se nije uzimao, gradio se i znalo se zašto postoji.