Priznanje Kosova je bilo nelegitimna krađa

Tokom nedavne posete Beogradu, češki ministar spoljnih poslova Petr Macinka rekao je da je Prag priznao nezavisnost tzv. Kosova pod pritiskom. Ali predsednik Predstavničkog doma češkog parlamenta Tomio Okamura još je direktniji.

„Ne bih opravdavao bilo kakav pritisak, iako ga je svakako bilo. Bila je to greška koja je uglavnom bila posledica masovne antisrpske propagande u to vreme. Iz moje perspektive, to je bio neuspeh tadašnjih čeških političara. Ali mnogi od njih pokazali su kasnije samorefleksiju. Na primer, bivši premijer i bivši predsednik Miloš Zeman izvinio se Srbiji”, ističe Okamura za „Politiku”. Karijera ovog političara je poput knjige: rođen je u Tokiju, deo detinjstva proveo je u domu u Češkoj, pa se vratio u Japan, gde je prodavao kokice u bioskopu, a zatim je postao vlasnik turističke agencije i restorana u Pragu. Potom je stigao i do vrha češke politike – zauzevši mesto predsednika Donjeg doma parlamenta nakon prošlogodišnjih izbora. Zapravo, prvi deo te priče već je napisan. Njegova autobigrafija „Češki san”, objavljena pre 16 godina, postala je bestseler. Tada se činilo da je njegova karijera već zaokružena, jer politika nije bila deo priče.

„Taj san je više bio o dobrom, ispunjenom životu, koji sam već ostvario u vreme pisanja knjige. Počeli smo sanjajući o restoranu, kako bih mogao da delim hranu beskućnicima, ali i da i sam imam obrok „besplatno”, jer sam u mladosti često bio gladan i praznih džepova. Uvek sam želeo da nekako promenim okruženje nabolje, a uključivanje u politiku tada gotovo da nije dolazilo u obzir. Međutim, stvarnost me je naterala da pokušam da promenim i zakone, i to me je dovelo do mesta gde sam danas. Funkcija nikad nije bila deo sna, već nešto što je došlo kada sam obavio posao za društvo i imao vremena za sebe i svoje voljene”, navodi Okamura.

Ipak, vaš izbor za šefa Poslaničkog doma izazvao je kritike zapadnih medija koji su vas opisali kao „krajnje desničarskog populistu”. Međutim, krajnja desnica se obično vezuje za autoritarni model vladavine, dok se u programu vaše stranke Sloboda i direktna demokratija (SPD), kao što i samo ime kaže, zalažete za donošenje odluka putem referenduma, po uzoru na švajcarski model. Ko onda danas uopšte određuje šta jeste, a šta nije demokratija?

Svako ima pravo da procenjuje rad drugih, ali ocene bi trebalo da se donose na osnovu dela. Direktna demokratija znači direktnu odgovornost političara i pravo građana da ih direktno kontrolišu. Ali to je nešto za šta političari često nisu zainteresovani. Svi su zadovoljni takozvanom partijskom oligarhijom, kada političke i poslovne elite donose odluke. Niko ne želi da građani razgovaraju sa njima o politici.

Kritikovani ste takođe i zbog protivljenja ilegalnim migracijama. Ali na primer Japan, u kojem ste rođeni i živeli, 2024. primio je samo 190 izbeglica, dok zemlje EU primaju stotine hiljada godišnje, ali niko ne naziva vladu u Tokiju „ksenofobičnom”. Štaviše, prema EIU indeksu, Japan je rangiran kao „potpuna demokratija”, ispred zemalja EU, poput Italije, Belgije, Grčke i Hrvatske…

Prihvatanje stranaca nije povezano sa demokratijom, već sa zdravim razumom. Migracija u umerenim količinama, ako vam dođu ljudi koji žele da rade i integrišu se, korisna je za svaku zemlju. Međutim, kada „presolite” onda nastaje katastrofa. U mnogim zemljama vidimo da su migranti prešli granicu i postali štetočine zemlje domaćina.

Nakon što ste uklonili ukrajinsku zastavu iz češkog parlamenta, pojavile su se optužbe da ste „ruski agent”. Kakav je zapravo vaš stav prema ratu u Ukrajini i ulozi Češke Republike?

Rat u Ukrajini nije rat Češke, to je sukob između Moskve i Kijeva. Zato mi ne bi trebalo da učestvujemo u njemu.

Nakon poraza Viktora Orbana na nedavnim parlamentarnim izborima u Mađarskoj pojavili su se naslovi poput „Da li će Andrej Babiš biti novi Orban” u kontekstu odnosa prema Rusiji. Otkud uopšte takvi naslovi kada je češki premijer Babiš tokom kampanje obećao da neće ukinuti zabranu emitovanja ruskih medija koju je uvela EU, dok je u svom prvom mandatu osudio aneksiju Krima i proterao veliki broj ruskih diplomata nakon istrage o eksploziji u Vrbeticama?

To nije pitanje za mene. Odavno znamo da je pokret ANO premijera Babiša pro-EU. Naša mišljenja se po tom pitanju razlikuju. Kao demokrate poštujmo mišljenja našeg koalicionog partnera, ali se ne moramo slagali po svim pitanjima.

Vaši stavovi prema Briselu su znatno oštriji nego Babiševi. Pošto se u medijima može pročitati svašta, da razjasnimo: da li ste za ostanak Češke u Evropskoj uniji ili samo za promene unutar EU?

Cilj SPD-a uvek je bio ravnopravna saradnja između ravnopravnih i potpuno suverenih zemalja – otprilike isto kao što je funkcionisalo u vreme Evropske ekonomske zajednice. Odnosno, bez ikakvog diktata iz centra. Međutim, u tom pogledu, Brisel više nije zainteresovan da se reformiše. On se kreće ka centralističkom obliku koji potiskuje suverenitet pojedinačnih država i slobode pojedinačnih građana, dok se programski radi na suzbijanju značaja nacija u Evropi. Cilj vladajućih elita EU je ujedinjena Evropa sa jednom evropskom nacijom. Austrougarska je to pokušala i nije uspela, Hitler i njegov Treći rajh su to pokušali i nisu uspeli, tako da nema šanse ni da će EU uspeti u tome.

Cilj Srbije je članstvo u EU, a premijer Babiš je nedavno izjavio da „Srbija treba da uđe u EU i šengenski prostor”. Može li Srbija računati na konkretnu podršku Češke na svom evropskom putu?

Ne mogu da govorim u ime cele vlade, ali Sloboda i direktna demokratije i ja smo uvek bili na strani Srba, uključujući i slučaj NATO agresije 1999. i, naravno, slučaj nelegitimne krađe Kosova. Ali je potrebno shvatiti da EU generalno gnječi male države.

Da li bi i za druge zemlje koje vode konzervativne vlade bilo bolje da se EU proširi, upravo zbog više glasova koji bi mogli da se čuju u Briselu?

S jedne strane, činjenica je da bi pridruživanjem zemalja zapadnog Balkana slovenski narodi mogli da dobiju većinu u EU. S druge strane, očigledno je da najmoćnije zemlje imaju i imaće preveliki uticaj. Danas su to Nemačka i Francuska, one kontrolišu Brisel i nastaviće da ga kontrolišu. Ulazak Srbije neće ništa promeniti, samo će se vaši zakoni promeniti kako bi odgovarali njihovom lobiju. Zapad je, Zelenim planom i briselskim direktivama i propisima, poremetio našu ekonomiju i preuzeo je. Postali smo ekonomska kolonija. Istina, i zbog grešaka naših sopstvenih političara. I to je model koji je postao u svakoj zemlji kojom dominira Zapad. Razmislite da li to želite.

Gde vidite najveći prostor za saradnju između Beograda i Praga?

Već sarađujemo u mnogim oblastima, na primer, u mašinstvu i energetici. Ali vidim razvojni potencijal u industriji naoružanja, kao i u filmskoj industriji. U stvari, u svakoj sferi možemo da pronađeno neiskorišćeni potencijal. Ono što mi takođe pada na pamet je to što je Češka specijalista za izgradnju svih vrsta elektrana.

Gađanje meta mi je hobi

Na internetu se može pročitati da imate dozvolu za nošenje vatrenog oružja radi zaštite. Da li se nekoga konkretno plašite?

Nemam oružje radi zaštite, nego jer sam petnaest godina član sportskog streljačkog kluba, a gađanje meta mi je hobi. Iako se stalno suočavam sa pretnjama, nisam tip koji bi izvadio pištolj i želeo da povredi bilo koga zbog toga. Ne krivim one koji su manipulisani, već one koji lažu i fanatizuju gomilu da mrzi.

Sumirajući sve što se dogodilo u poslednjih 15 godina od „Češkog sna”, možda je vreme za nastavak autobiografije ili film. Kojeg holivudskog glumca biste izabrali da vas glumi?

Nisam uopšte razmišljao o nečemu sličnom, nažalost, nemam vremena za takve stvari. Kada je u pitanju Holivud, tamo mi se sviđa mnogo glumaca, ali nijedan od njih ne liči na mene. Zamislite da je Vudi Alen napisao film i igrao mene, umrli bismo od smeha. Zapravo, kada razmislim o tome, i Srbija ima svog Vudija, a to je Emir Kusturica, koji je delimično i naš, jer je studirao u Pragu. Iako ne znam ko bi me glumio, Kusturica bi mogao da režira. Mislim da je moja životna priča dostojna Kusturice po svojoj bizarnosti.