Čorba koju su obožavali Penelopini udvarači

Od našeg dopisnika

 Atina – Spor između Grčke i Turske oko toga „čiji su škembići” nije nov jer je deo vekovnog balkansko-istočnog mediteranskog nadmetanja oko gastronomskog nasleđa. Međutim, aktuelizovan je jer je vlasnik poznatog restorana u Solunu pokušao da škembiće registruje kod UNESKA kao jedinstveno i tradicionalno jelo Grčke, preciznije, supu–lek za noćne izlaske.

Vlasnik restorana Dimitris Caručas tvrdi da je pribavio detaljnu arhivu u čemu mu je pomogla i knjiga Lene Oflidis koja, takođe, beleži istoriju supe što je, po njegovom mišljenju, dovoljno da se ova supa, kako je nazivaju u Grčkoj, uključi u deo grčke kulturne baštine. Argumenti se zasnivaju na Homerovoj „Odiseji” gde opisuje i jela koja je Penelopa pripremala za svoje udvarače i za njih sudbonosni dan kada se Odisej, kralj Itake, posle dugog lutanja konačno vratio na svoje ostrvo. Homer je, kaže se, pomenuo čorbu od goveđih želudaca, goveđe masti i krvi. Navodno, ovaj recept je kasnije prešao u vizantijsku kuhinju i sa konačnim padom Rimskog carstva, prisvojile su ga Osmanlije.

Turci danas tvrde da su škembići, odnosno supa „iškembe” njihov recept i tradicionalno jelo. Navode da je putnik iz 17. veka Evlija Čelebija u svojoj „Putničkoj knjizi” opisao prodavce koji su prodavali čorbu od škembića i buta u Istanbulu što treba da bude dokaz da ta čorba u Turskoj ima 400 godina dugu istoriju.

Caručas, međutim, ne odustaje i boreći se da zaštiti škembiće kao grčki specijalitet objašnjava da je reč o supi koja sadrži 33,4 posto čistog, jestivog kolagena što pomaže kod artroze, ali i pri lečenju čira i drugih stomačnih problema nastalih zbog konzumiranja alkohola. U njegovom restoranu škembići se pripremaju gotovo ritualno od ranog jutra kako bi bili spremni za konzumaciju posle noćnog izlaska, kaže da ga ne brine to što Turci tvrde da je recept njihov jer on ima bogatu dokumentaciju u svoju korist.

U intervjuu agenciji „Asošijeted pres” turski ugostitelj Ali Turkmen tvrdi da Grci žele da prisvoje škembiće kao što žele i baklavu, iako svi znaju njeno poreklo.

Kada se spore oko dolmadesa, jogurta ili kafe, obe strane imaju delimično pravo, ali ne u smislu ekskluzivnog vlasništva jer takva jela su vekovima nastajala unutar Otomanske imperije gde su narodi delili trgovinu, začine, način kuvanja, ali i navike u ishrani. Zato škembići nisu nacionalni izum jer ima mnogo primera gde se u ovom delu sveta iznutrice i delovi životinja koriste u kuhinji kao deo „sirotinjske logike” da se ništa ne baca. Svađa je više pitanje identiteta nego samih škembića, jer su oni zajedničko nasleđe regiona sa pečatom koji im je dala svaka kuhinja zasebno, očigledno starijeg od svakog nacionalizma ponaosob.… Kad Grci kažu „naše je, mi smo civilizacija”, a Turci, odgovore: „naše je, mi smo imperija”, svađa oko istog jela sa različitim imenom samo pokazuje da su sličniji nego što su spremni da priznaju.