Derbi je bio ukras Prvog maja

Uoči ovog Prvog maja sticajem okolnosti su se sastali Crvena zvezda i Partizan. Pobedili su „crveno-beli” i tako obezbedili sebi još pre kraja šampionata još jedno zvanje šampiona države u fudbalu.

A nekada je „večiti derbi” bio istinski ukras Praznika rada. Od 1949. do 1958. svake godine su priređivani njihovi susreti (izuzetak su prvi i šesti kada se potrefilo da se tada bore za bodove).

Uoči njihovog prvenstvenog okršaja za praznik 1954. Ljubiša Vukadinović, najčuveniji jugoslovenski sportski novinar, ovako je prepričao prethodnih pet prvomajskih dvoboja Crvene zvezde i tada još „crveno-plavog” Partizana:

„Fudbal je omiljen sport, ali – sve utakmice ne pune stadione! Ima igara koje izazivaju ogromno interesovanje i koji privlače i one koji nikad nisu bili na fudbalskim utakmicama.

Naš derbi je utakmica Partizan – Crvena zvezda. Očekuje se željno, o njemu se danima govori, sve što zna za fudbal hrli ka stadionu. To je najmilija utakmica i, ako se propusti, za njom se iskreno žali.

Kad igraju tradicionalni rivali, svejedno je kakvo je vreme, nije važno ni ko je u formi, može to biti prijateljski ili prvenstveni susret, dovoljno je da Partizan igra protiv Crvene zvezde pa da reka ljudi poteče ulicama prema fudbalskom igralištu.

A naročito je omiljena prvomajska utakmica velikih rivala. Ona je postala tradicija, i to je datum koji fudbalski svet nestrpljivo očekuje.

Prvi prvomajski derbi (1949) doneo je nerešen rezultat (2:2). Partizan je vodio s 2:0, i izgledalo je da mu je pobeda sigurna.

Ali Crvena zvezda je dala finiš koji se pamti. Ceo tim Partizana povukao se u odbranu. Takač je smanjio rezultat na 2:1, a Tomašević je izjednačio. Napadi su se ređali jedan za drugim, i to u talasima, pa je pravo čudo kako je Mitićevoj četi izmakla pobeda.

To je bila vrlo uzbudljiva i vrlo lepa utakmica.

Zvezda je 1950. slavila jedinu pobedu nad Partizanom u prvomajskim susretima. Rezultat se ovako kretao: Ognjanov 1:0. Atanacković 1:1, Vukosavljević 2:1, Ognjanov 3:1, Tomašević 4:1, Valok 4:2, Bobek 4:3, Mitić 5:3.

Zaslužena, ali jedina pobeda Crvene zvezde u prvomajskim susretima.

Naredne godine Partizan se revanširao sa 3:1. Bobekov gol bio je tako lep da se i danas priča o njemu: on se dokopao lopte negde na sredini terena,  predriblovao je gotovo celu odbranu Crvene zvezde i našao se sam pred Lovrićem. Golman prosto nije znao šta će. Morao je da izvadi loptu iz mreže.

Boba Mihajlović igrao je u timu Crvene zvezde i dao je gol svom bivšem timu i tako je rezultat izjednačen (1:1). Valok i Šijaković doneli su ubedljivu pobedu Partizanu – 3:1.

Godine 1952. je bila velika igra Branka Zebeca. Njegova najbolja utakmica u Beogradu. Leva strana navale Partizana, Bobek-Zebec, prosto nije znala za prepreke. I Zvezda je bila tučena sa 4:0. Težak, ali zaslužen poraz. Partizan je u prvom poluvremenu prikazao sve odlike savremenog fudbala.

Golove su dali: Bobek 2, Čajkovski i Zebec. To je bio prvomajski derbi 1952.

Najuzbudljiviji od pet dosad odigranih prvomajskih derbija svakako je onaj iz prošle godine. Da li se sećate kako se kretao rezultat: u prvom minutu, Veselinović, 1:0, 24. minut, Mitić, 1:1, 43 – Atanacković, 2:1, 75 – Valok, 3:1, 79 i 81 – Spajić, 3:3 i...

Poslednji minut, Crvena zvezda je u napadu, lopta je odbijena i preletela je liniju na centru, Atanacković je zaposlio Zebeca, ovaj se začas našao pred bekovskim prostorom, ali tu su ga zagradili sa svih strana Stanković, Diskić i Zlatković. I iz te mišolovke Zebec je iznenadno izveo udarav: lopta se odjednom našla u mreži, i to u gornjem uglu, tamo gde se spajaju dve stative.

I – 4:3, i pobeda!

Kako će se završiti šesti prvomajski derbi? To je, kao ona borba iz 1949 godine, prvenstveni susret – ostali su bili prijateljski.”

Opisujući taj prvenstveni susret odigran 2. maja 1954, koji je Partizan rešio u svoju korist s 2:0 golovima Marka Valoka, Vukadinović je bio lirski nadahnut:

„Proleće se prekjuče razbaškarilo na Stadionu: širokom atletskom stazom, crvenkasto-svetlom, grabile su duge, vitke noge mladih atleta; zaleni fudbalski teren odmarao je oči, prijatna toplota uvlačila se u svaku poru i kravila prozeble kosti, modro plavetnilo neba šarali su tu i tamo kitnjasti mali sivkastobeli oblaci, vazduh je mirisao na vlagu čestih kiša i rablažavao toplinu stidljivih, sunčevih zrakova.

I u tom prolećnom dekoru, tako svežem i svetlom, na punom stadionu kao u velikim fudbalskim danima, odigran je šesti prvomajski beogradski derbi.

A kad je poslednji zvižduk sudijine pištaljke objavio kraj, radostan za pristalice Partizana, a tužan za one iz drugog tabora, senka razočarenja čitala se na svim licima i iskrenog oduševljenja nije bilo. Derbi je ovog puta bio siromašan i štur, bez velikih događaja i utisaka.

Ako je po podne ipak bilo prijatno, onda je to zasluga proleća, toplih svetlih sunčevih zrakova, smelih akrobacija Dragana Aleksića u vazduhu iznad samog stadiona i zabavnih, vešto izvedenih i zaista veoma umešnih majstorija mladog Milutinovića na fudbalskom terenu. Njih dvojica su donekle nadoknadili sve ono što se očekivalo, što smo navikli da vidimo u prazničnim prvomajskim danima na stadionu. Ono zbog čega volimo ovaj derbi, zbog čega nam je toliko drag i privlačan.”

Prvog maja 1955. beogradski Radnički je slavio 35 godina svog postojanja, a lično je Tito bio pokrovitelj njegove proslave. Glavni događaj bio je fudbalski turnir na kome su pored slavljenika učestvovali još Partizan, Crvena zvezda i splitski Hajduk. „Večiti derbi” je pripao Partizanu s 4:1 (Mihailović u 44. iz penala, Milutinović u 57, Veselinov je minut kasnije postigao jedini gol za „crveno-bele”, onda je Jocić u 59. povećao na 3:1, a konačan rezultat je postavio Milutinović u 85). Taj meč je zapamćen po tome što je trener Crvene zvezde Ćirić povukao na halfa Mitića, a Zebec je pružio najbolju igru od kada je prebačen na centarhalfa. Za razliku od dotadašnjih prvomajskih susreta na kojima je bilo po 50.000 gledalaca na ovom je bilo 10.000 manje.

Naredne godine prvomajski „večiti derbi” je pripao Crvenoj zvezdi s 2:0. Oba gola su postigli njeni bekovi (kao i u ovom poslednjem), ali u ono vreme je to bilo za „Verovali ili ne” što je na „Politikinim” stupcima Ljubiša Vukadinović posebno istakao napisavši da je to „jedinstven slučaj , još nezabeležen na našim fudbalskim terenima”:

„Prvi gol dat je s daljine od gotovo 40 metara. Koliko ovoga puta Nešović je poslao leptu prema golu, Šoškić je istrčao skoro do jedanaesterca, lopta je preletela preko njega i s gol-linije otskočila u mrežu. Golman je pogrešno ocenio let lopte. On je inače na ovoj utakmici bio vrlo siguran prilikom istrčavanja i boksovao je uspešno ili hvatao teške lopte. Ovo mu je bila jedina ozbiljna greška, i to vlrlo kobna. Šoškić je darovit igrač, smeo u intervencijama, lepo napreduje.

Stankovišć je postigao ne mali broj golova iz slobodnog udarca. I u državnom timu on se vodi kao stralac zahvaljujući svom tačnom i jakom šutu. Pre tri godine, opet na prvomajskom derbiju, on je pucao slobodan udarac s daljine od oko 30 metara. To je bila prava „bomba”. Ali lopta nije pogodila mrežu, zatresla je stativu, prihvatio ju je Spajić i glavom je sproveo u gol. Tako je Crvena zvezda smanjila rezultat na 3.2 u ovoj uzbudljivoj utakmici.

I ovoga puta Stanković je pronašao prazan prostor između igrača koji su stajali jedan kraj drugoga, udarac mu je bio jak, Šoškić nije dospeo da odbrani svoja vrata, mada se dobro bacio.”

Ali, nešto drugo je obeležilo tu utakmicu:

„Prvomajski derbi nije protekao u prijateljskom tonu. Za to snose krivicu pojedini igrači oba tima. Iz običnih čarki stvorena je vrlo teška atmosfera. Sudija je imao mnogo posla i, da je bio stroži, mogao je s puno prava da isključi po nekoliko igrača iz obe ekipe.

Za ovakvo ponašanje fudbalera odgovorne su i uprave oba kluba i tehničko rukovodstvo. Izgleda da je vaspitni rad nedovoljan. Neminovno se moraju preduzeti oštre mere protiv krivaca i boriti se protiv ovakvih pojava. Incidenti ove vrste odbijaju i publiku i štete popularnosti fudbalskog sporta”, upozorio je Vukadinović.

Po njegovim rečima „tradicija je izneverena” i 1957, ali iz drugog razloga. „Crvena zvezda i Partizan, sa timovima u kojima su preovladavali rezervni igrači pružili su malo od onoga što znaju. Nije to bio susret kao oni raniji tradicionalni, koji mogu da uzbude i oduševe.” Inače, pobedila je Zvezda s 2:1: Tasić ju je iz penala doveo u vođstvo u 19. minutu, izjednačio je Valok u 80, a pobedonosni gol je tri minuta kasnije postigao Durković, tada desno krilo, kasnije proslavljeni desni bek i centarhalf.

Poslednji susret „večetih rivala” specijalno za prvomajski praznik odigran je 1958. Nisu igrali u najjačim sastavima, ali je Vukadinović bio, ipak, oduševljen:

„Razigrala se mladost u svežem prvomajskom dekoru i priredila nam veoma zabavno popodne na stadionu JNA. To je bila retko prijatna fudbalska pretstava: zadovoljno su pljeskale ruke, lica su bila razvučena u osmeh. Praznično raspoloženje iz domova, ulica i s trgova prenelo se i ovamo, na tribine i lože, duž atletske staze, ispod ovog svetlucavog semafora, koji je ranije nedostajao a sad krasi naš lepi stadion.

U takvoj atmosferi uzbudljivih nervnih treptaja, fudbalska utakmica postaje prisna i draga, razgaljuje i uveseljava. To je najlepši dar kojim sport može da nagradi svoje mnogobrojne pobornike.

Još jednu čar imala je ova igra: vraćala je veru skepticima u budućnost našeg fudbala, učvršćivala nadu u onima koji ni trenutka nisu sumnjali u vitalnost našeg najomiljenijeg sporta. Dečaci su igrali tako požrtvovano, brzo, smelo, vešto i smišljeno da su zagrejali sva srca. Ako je to bila njihova fudbalska matura onda su je položili s vrlo dobrim uspehom i za neke od njih mora da se nađe mesto i u prvim timovima.

Junak dana bila je desna strana navale Crvene zvezde. Mali Stipić, koji je u poređenju sa ostalima ličio na goluždravo ptiče, dizao je ceo stadion na noge u trenucima kad je poput puščanog taneta fijukao duž aut-linije!”

Zvezdi su radost doneli Durković i Kostić. Partizan, koji je od 60. minuta igrao bez povređenog Blažića, nije iskoristio priliku da smanji iz penala u 70. minutu, pošto je Vukelićev šut odbranio Dragišić.

Ti timovi su privukli samo 10.000 gledalaca, što je u to vreme bilo malo za „večiti derbi”. Da li je trebalo da se nastavi s revijalnim susretima Crvene zvezde i Partizana je pitanje na koje ne može da se da tačan odgovor, ali njihovi revijalni susreti, makar i s kombinovanim sastavima, samo s fudbalerima iz naše zemlje, mogli bi da, kao onaj 1958, pokažu čime raspolaže naš fudbal i čemu možemo da se nadamo.

Tri decenije bez revijalnog „večitog derbija”

Poslednji put Crvena zvezda i Partizan su međusobnu prijateljsku utakmicu odigrali 29. jula 1995. u Prištini, mada ni ona nije bila bez takmičarskog značaja, jer se igrala za takozvanu TV ligu šampiona, što je bio uvod u domaće prvenstvo. Na tu zamisao se došlo 1993, u vreme sankcija našoj zemlji, kada naše ekipe nisu mogle da odu u inostranstvo ni na pripreme.

Arsenal i Vasko da Gama na Beogradskom turniru

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina uoči prvenstva se igrao takozvani Beogradski turnir. Obavezni učesnici su bili Crvena zvezda i Partizan, dok su im se rivali menjali. Počelo je 1979. kada su pored „večitih rivala” igrali OFK Beograd i Vojvodina. Naredne godine je bio međunarodni – uveličali su ga engleski Arsenal i brazilski Vasko da Gama. Godine 1981. broj su popunili OFK Beograd i Honved, 1982. OFK Beograd i Galenika, a 1983. niški Radnički i skopski Vardar. Posle toga apetiti su porasli, pa su se 1984. ogledali timovi jugoslovenske „velike četvorke” (otud naziv Ju turnir), koji se igrao, pored Beograda i u Zagrebu i Splitu, ali se od toga dalje nije otišlo.