Zajedno na srpskom svetilištu u Donjoj Gradini

Tramp se zaglavio u Iranu, duboka država očekuje pobedu na predstojećim izborima za Kongres, njeno evropsko neoliberalno krilo otvoreno se priprema za rat protiv Rusije. Prema Fon der Lajenovoj, Kalasovoj i Ruteu „samo da održe front u Ukrajini u naredne dve-tri godine i konsoliduju EU i NATO ili stvore evropske oružane snage pa da krenu u kontraofanzivu na Istok”. Do tada će da iscuri i poslednji Trampov predsednički mandat, a već viđeni naslednik Džej-Di Vens nije se proslavio u predizbornoj misiji u Mađarskoj. Kao da je neočekivani poraz Orbana promenio i lokalnu političku atmosferu. Ambasador Nemačke, koja je usvojila mamutski vojni budžet i uvela vojnu obavezu, saopštio je u Sarajevu da njegova zemlja „nije učestvovala u dogovoru SAD sa Srpskom i Dodikom”, a predsednik Austrije Fon der Belen da je „Bosni i dalje neophodan visoki predstavnik”. Bilo je to dovoljno da u bošnjačkom kantonima ožive iluzije o skorom povratku reinkarnacije Džozefa Bajdena u Belu kuću i „povratku SAD nezavršenim poslovima u Bosni”. „Treba samo malo da se strpimo i prićutimo dok frtutma ne prođe”, ohrabrio je svoje sunarodnike Bakir Izetbegović, lider vladajućeg SDA i verovatni član Predsedništva BiH posle oktobarskih izbora. Nije znao da im kaže „šta ćemo posle toga”, a ni samom mu izgleda nije jasno kako se desilo da Donald Tramp bude dva puta izabran za predsednika supersile, hara po Venecueli, Bliskom istoku, pregovara u Ukrajini, nateže se s Kinom, pa presudno utiče i na rešenje hronične krize u Bosni.

Uporedo s najvećim pritiscima na Srpsku tokom mandata Klintona, Obame i Bajdena, u akademskim krugovima u SAD postojala je dominantna teorijsko-politička struja po kojoj je bosansko pitanje trebalo rešiti na posve drugi način.

Savremeni politikološki klasik Robert Dal još u vreme Jugoslavije, dakle sasvim načelno, piše „Nacionalno i verski duboko podeljena društva mogu doći do dramatičnog izbora između države i demokratije. Ako hoće da sačuvaju zajedničku državu, moraju da žrtvuju demokratiju i uvedu diktaturu, a ako hoće da sačuvaju demokratiju, ona može da preživi samo u više manjih država. Kao vodeći teoretičar demokratije i van SAD, Dal je dao prednost demokratiji i zaključio da duboko podeljena društva često ne mogu da opstanu kao demokratske države, nego samo kao diktature. Kao da je mislio na nas i pre nas.

Kako je ta dilema rešavana u slučaju BiH? Dejton je skrojio domaće demokratske institucije Ustav, višestranački parlament, direktno izabranog predsednika, Vladu, pravosuđe RS, i minimalne nadležnosti zajedničke države, kao i visokog predstavnika međunarodne zajednice koji prema slovu Aneksa 10 ima samo ulogu da ohrabruje, savetuje, usmerava implementaciju sporazuma. Diktatorska Bonska ovlašćenja v. p. sve su okrenula naopako: ne samo da je OHR s masom službenika postao vlast paralelna domaćoj, nego je u igri nadmetanja bio starija vlast, sa Šmitom direktno kolonijalna vlast u BiH. Demokratija, što bi rekao Dal, vene u nametnutoj unitarnoj BiH s perspektivom da procveta u tri samostalne manje državne celine.

Knjiga „Sukob civilizacija” pojavila se kao polemička reakcija Samjuela Hantingtona na knjigu „Kraj istorije” Frensisa Fukujame. Dok je Fukujama, nakon pada Berlinskog zida slavio trijumf Zapada, Paks Amerikana, širenje liberalne demokratije, kraj ideologije, o čemu je u drugom kontekstu pisao Danijel Bel, dotle Hantington smatra da će ideološke podele i sukobe zameniti verske, konsekventno kulturne i civilizacijske. Linije njihovog dodira su područje povremenih eksplozivnih sukoba, baš kao što su linije dodira tektonskih ploča duboko ispod površine zemlje uzrok povremenih razornih zemljotresa. Čak i zemlje u užem i širem okruženju ratnog žarišta podržavale su stranu koja im je verski, tj. civilizacijski najbliža. U Bosni, uz Muslimane su stale islamske zemlje, uz Hrvate – katoličke, uz Srbe pravoslavne Rusija i Grčka. Ostaje nejasno da li je građanski rat na nacionalno-verskoj osnovi u BiH bio inspiracija ili ilustracija za njegovu teoriju o sukobu civilizacija, a zaključak je nedvosmislen: hronično sukobljene strane na krvavoj granici civilizacija treba razdvojiti, da se sukobi ne bi unedogled ponavljali.

Isti pristup bosanskom Gordijevom čvoru, ali iz drugog ugla, deli takođe istaknuti američki autor, čak neoliberal, Majkl Volcer, koji je sve sažeo u sledećoj prostoproširenoj rečenici. „Različiti narodi vekovima su živeli u miru pod imperijama, ali kad je došla demokratija svi su birali da žive sa sebi najsličnijim po veri, naciji, jeziku, kulturi, običajima, obrascima ponašanja, te da sa njima upravljaju zajedničkim poslovima.”

Još jedan američki naučnik, Arent Lajphart, autoritet za tzv. demokratske konsocijacije duboko podeljenih društava, kao poreklom Holanđanin, otkriva nam kako iznutra funkcionišu države poput Holandije i Belgije, koje se uzimaju kao model za Bosnu. Protestanti i katolici u Holandiji žive u dva odvojena paralelna društva. Ne samo da stupaju u istoverne brakove, nego imaju i zasebne škole, banke, kulturne institucije, sve do lovačkih i filatelističkih društava. „Susreću se”, piše Lajphart, „samo na ulici i u vojsci”. Flamanci i Valonci u Briselu imaju informativni centar, ali novinari u istu zgradu ulaze na posebna vrata, kolege se ne druže i u pauzama ne sede u istim kafeterijama.. 

Najzad, dok je američka politika demokrata u nizu Klinton–Obama–Bajden gurala unitarnu građansku, multi-kulti Bosnu, trajala je debata među vodećim američkim naučnicima. 

Miršajmer i Van Evera smatraju da je podela BiH jedino održivo rešenje koje garantuje mir. Tokom rata u njoj je izvedeno preseljenje stanovništva, te je realno gledano jedino ostalo da se Federacija podeli na muslimanski i hrvatski deo. Bets tvrdi da „jedina alternativa podeli jeste inertna stalna okupacija jedne veštačke i slabe države” i dodaje, „na podelu BiH ne treba gledati kao savršeno rešenje nego kao na najmanje zlo”. Pejp piše da bi posle godina etničkog nasilja i pokolja, jedino rešenje za BiH bila trodelna podela i omogućila bi međunarodnoj zajednici da se dostojanstveno povuče”. Hajden ukazuje na hipokriziju evroatlantskih sila koje su pristale na podelu višenacionalne SFRJ, a odbile podelu višenacionalne BiH i podseća da ustavno pravo na samoopredeljenje do otcepljenja nisu imale republike nego nacije, pa i Srbi u BiH. „BiH je međunarodno legalizovana fikcija”.

Liberalna i globalistička Amerika slavila je i nametala kult lonca za taljenje nacija, a takvo istorijsko iskustvo ne dele evropske države, ali danas i SAD zaustavljaju nekontrolisan priliv migranata, a i one koji su se našli unutra bez papira masovno vraća kući. „Muslimanske države Francuska i Nemačka”, kako je neko ovih dana nazvao osnivače EU, naglas razmišljaju kako da inoverne na pet godina relociraju u BiH, kako bi nakon toga po lokalnim zakonima dobili državljanstvo. Srpska odavno migrante samo prihvata u tranzitu i uz policijsku pratnju sprovodi do granice drugog entiteta, bez obzira na finansijske podsticaje Brisela. Uzgred, procurila je informacija da je akciju Eufora da se Dodik kidnapuje, rumunski komandant na terenu otkazao procenom da ne bi prošla bez oružanog otpora i obostranih žrtava. Kažu da je problem velikih evropskih sila što nemaju velike državnike, Merc je na donjoj istorijskoj granici biračke podrške, i Makron je tu negde. Srbi, međutim, imaju Dodika, koji je pobedio u naizgled izgubljenoj bici protiv nadmoćnih spoljnih i komšijskih neprijatelja, a Vučić je bez upotrebe sile smirio do sada neviđene masovne proteste bez cilja, programa i vođstva. I obojica iznova osvajaju ubedljivu biračku podršku.

Povodom vojnog saveza Zagreba, Tirane i Prištine pod diskretnim sponzorstvom Nemačke, Vučić je u svojstvu vrhovnog komandanta VS, sa ministrom odbrane i načelnikom Generalštaba, održao u Beogradu sastanak zajedno s rukovodstvom Srpske, a u nedelju su se oba rukovodstva sa Vučićem i Dodikom na čelu našla u srpskom svetilištu u Donjoj Gradini.

*Profesor

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista