Putin oživljava projekat koji Staljin nije uspeo da završi

MOSKVA - Predsednik Rusije Vladimir Putin ponovo je otvorio jedno od najdugovečnijih infrastrukturnih pitanja ruskog Dalekog istoka, izgradnju stalne kopnene veze sa Sahalinom, najvećim ruskim ostrvom. Na sastanku sa predstavnicima autohtonih malobrojnih naroda Rusije, održanom 30. aprila, Putin je poručio da most prema Sahalinu treba izgraditi, uprkos tome što je reč o izuzetno skupom projektu.

Povod za razgovor bilo je pitanje jednog stanovnika Sahalina, koji je ukazao da bi most mogao da poveća turistički promet i snažnije poveže ostrvo sa ostatkom zemlje. Putin je, međutim, odgovor postavio u znatno širi okvir, naglasivši da nije reč samo o regionalnom ili turističkom pitanju, već o projektu strateškog značaja za celu Rusiju.

„To je skupa priča. Nije stvar samo u tome što je most skup, već je najskuplja prateća infrastruktura. Ali to ipak treba uraditi”, rekao je ruski predsednik, ističući da se pitanje Sahalina ne može posmatrati izolovano od razvoja Sibira, Dalekog istoka i Arktika.

Ideja da se Sahalin trajno poveže sa kopnom nije nova. Ona se u ruskoj i sovjetskoj državnoj politici pojavljuje više od jednog veka, ali je prvi veliki pokušaj realizacije započet posle Drugog svetskog rata, u vreme Josifa Staljina. Tada se nije razmatrao most, već tunel ispod Tatarskog moreuza, tačnije ispod njegovog najužeg dela – prolaza Neveljskog, između rta Lazarev na kopnu i rta Pogibi na Sahalinu.

Sovjetski Savet ministara je 5. maja 1950. godine usvojio odluku o izgradnji podvodnog tunela. Projekat je nosio oznaku „Strojka broj 6”, dok su pristupne železničke deonice vođene kao posebne gradnje. Zbog vojnog i strateškog značaja, čitav posao bio je obavijen strogom tajnošću. Planirano je da tunel bude dugačak oko deset do dvanaest kilometara, a da železnička veza omogući transport ljudi i robe tokom cele godine, bez zavisnosti od leda, oluja i stanja na moru.

Za Sovjetski Savez to je bilo pitanje bezbednosti, ekonomije i kontrole prostora. Sahalin, koji je posle pobede nad Japanom u potpunosti vraćen pod sovjetsku vlast, imao je izuzetan značaj za istočne granice zemlje. Bez pouzdane železničke veze sa kopnom, ostrvo je ostajalo zavisno od pomorskog transporta, što je u surovim uslovima Dalekog istoka predstavljalo stalni rizik.

Radovi su započeti početkom pedesetih godina. U projekat su bili uključeni stručnjaci za tunele, železničke jedinice, vojni inženjeri, ali i veliki broj uslovno oslobođenih zatvorenika i radnika angažovanih na pristupnim trasama. Prema raspoloživim podacima, na kopnenoj strani izgrađen je deo železničke trase, započeti su radovi na rtu Lazarev, iskopano je vertikalno okno, a u moreuzu je pripremano i veštačko ostrvo za buduće tunelske radove. Na sahalinskoj strani napredak je bio znatno skromniji.

Smrt Josifa Staljina 5. marta 1953. godine označila je kraj ovog megaprojekta. Već iste godine radovi su obustavljeni, zajedno sa nizom drugih velikih građevinskih poduhvata koji su ocenjeni kao preskupi ili neusklađeni sa neposrednim potrebama sovjetske privrede. Tako je Sahalinski tunel ostao jedan od najpoznatijih nezavršenih projekata sovjetske epohe.

Umesto stalne kopnene veze, Sahalin je od 1973. godine povezan sa kopnom trajektnom linijom Vanino–Holmsk. Ta veza ima veliki značaj, ali ne može u potpunosti da reši probleme regiona, jer zavisi od vremenskih prilika, stanja mora i sezonskih ograničenja. Upravo zato se ideja mosta ili tunela povremeno vraćala u ruske razvojne planove, posebno od početka 21. veka.

Putin je i ranije govorio o potrebi da se Sahalin poveže sa kopnom. Još 2017. godine pomenuo je da se planovi za most „reanimiraju”, a 2018. je vladi naloženo da razmotri ekonomsku opravdanost tog poduhvata. Tema je ponovo aktuelizovana 2024. godine, kada je ruski predsednik u razgovoru sa rukovodstvom Sahalinske oblasti ocenio da bi stalna veza sa kopnom ubrzala razvoj regiona.

Sadašnja poruka iz Moskve pokazuje da je pitanje Sahalina ponovo postavljeno kao deo šire strategije razvoja ruskog Dalekog istoka. Most ne bi bio samo građevinski poduhvat, već simbolička i praktična promena geografije Rusije: ostrvo bi dobilo stalnu kopnenu „pupčanu vrpcu” sa ostatkom zemlje, a država bi ojačala svoje prisustvo na prostoru koji ima veliki ekonomski, energetski, vojni i geopolitički značaj.

Ipak, glavno pitanje ostaje cena. Putin je upravo na nju ukazao kao na najveću prepreku, naglašavajući da sam most nije jedini trošak. Da bi takav projekat imao smisla, neophodno je izgraditi i modernizovati ogromnu prateću infrastrukturu – železnice, puteve, pristupne pravce, logističke centre i veze sa postojećim transportnim koridorima.

Zbog toga most do Sahalina nije običan regionalni projekat, već test sposobnosti Rusije da svoje strateške planove na Dalekom istoku pretvori u stvarnost. Ono što je Staljin započeo pod zemljom, Putin sada vraća kao ideju nad vodom – ali sa istom suštinom: trajno vezati Sahalin za kopno i od ostrva stvoriti prostor koji više ne zavisi od milosti mora.