Šamar tradicionalnom načinu poslovanja

Katarina Đorđević

Za moju generaciju vezane su mnoge predrasude, a jedna od najčešćih glasi da smo lenji i nezainteresovani za svet koji nas okružuje, što, naravno, nije tačno. Ono što je nama važno jeste spoznaja zašto nešto moramo da uradimo, kakav je smisao sticanja nekog znanja ili neke veštine. To je ono što nas pokreće. Ove rečenice, koje zvuče kao svojevrsni generacijski manifest, izgovorio je Pavle Ignjatović, učenik Matematičke gimnazije, osvajač brojnih medalja na međunarodnim olimpijadama iz astronomije i fizike, na nedavno održanoj godišnjoj konferenciji Asocijacije profesionalaca u oblasti ljudskih resursa (OUR.HR), koja je bila posvećena promenama na tržištu rada. A te promene su dobrim delom uslovljene i specifičnostima uposlenika mlađih od 30 godina, pripadnicima tzv. generacije zed, tj. godišta od 1996. do 2012. Stariji iz ovog populacionog korpusa uveliko se pozicioniraju na tržištu rada, dok će oni mlađi, poput citiranog Pavla Ignjatovića, na njega tek stupiti, noseći sa sobom vlastiti pogled na svet i sistem vrednosti. Pošto tržište rada nema luksuz da odbaci mladost, niti može da je bezuslovno potčini obrascima koji su bili primenljivi na prethodne generacije, jedina mogućnost je – prilagođavanje.

Dakle, umesto krutih „uzmi ili ostavi” ponuda, poslodavci će morati da budu fleksibilni i spremni da prilikom ugovaranja uslova rada uvaže želje i potrebe druge strane. Upravo zato su generacijske specifičnosti u središtu pažnje profesionalaca zaduženih u firmama za ljudske resurse, a tom oblašću se pomno bave i čitavi timovi sociologa i psihologa.

Skicirajući kakav (budući) posao priželjkuje, Pavle Ignjatović je na pomenutoj konferenciji, održanoj pod sloganom „Promena se dešava”, objasnio da mu ideal nije angažman u kompaniji zvučnog imena, niti plata koja se piše sa mnogo nula. Njegovi prioriteti su drugačiji: veća primanja bi „žrtvovao” za hibridni model rada, odnosno mogućnost da posao u „ofisu” kombinuje s radom na daljinu – od kuće ili sa nekog drugog mesta.

„Uveren sam da bih tako zadatke koji su mi povereni rešavao koncentrisanije i efikasnije nego da sedim u kancelariji sa strogo definisanim radnim vremenom i šefom koji mi stalno stoji nad glavom. Uvek ću radije odabrati posao u firmi gde mogu da se razvijam u profesionalnom smislu, nego dobro plaćen posao koji podrazumeva dvocifren broj radnih sati dnevno”, istakao je Pavle, a zatim govorio o još jednoj rasprostranjenoj predrasudi koja prati njegovu generaciju – da previše vremena provodi u digitalnom svetu i da se nauštrb korišćenja vlastite inteligencije oslanja na – veštačku.

„Kao i mnogi moji vršnjaci, obilato koristim alate veštačke inteligencije, ali sam svestan i njihovih ograničenja. Na primer, kada bih tražio informacije o svom potencijalnom poslodavcu, nikada se ne bih oslonio na odgovore Čet GPT-a, već bih uvek zaposlene pitao šta misle o firmi u kojoj su angažovani. Moja generacija po ’difoltu’ ne veruje reklamama, niti onome što se obećava u portfoliju firme. Kada smo otišli na praksu u jednu od vodećih IT kompanija u Srbiji, veoma malo smo o eventualnom budućem poslu razgovarali sa menadžerima – mnogo više korisnih informacija prikupili smo od zaposlenih”, objasnio je Pavle Ignjatović na panelu „Oni dolaze”, na kojem je govorila i profesorka srpskog jezika i književnosti u Matematičkoj gimnaziji Anđelka Petrović, nacionalni navigator za veštačku inteligenciju i autorka knjige „O jednorozima, magiji i kritičkom mišljenju”, veoma popularnog vodiča kroz pedagoško-metodičku praksu.

Kako je istakla, na osnovu iskustva sa učenicima iz Srbije, ali i sa onima koji su diplomirali na prestižnim inostranim univerzitetima, nedvosmisleno je zaključila da postoji duboki jaz između onoga što korporacije nude i onoga što mladi zapravo žele.

„Gledala sam mlade osobe koje odbijaju nestvarno dobre ponude svetskih banaka. Njihovi razlozi predstavljaju šamar tradicionalnom biznisu – oni ne žele da prolaze kroz 77 krugova intervjua i ne pristaju da novcem kompenzuju izgaranje na poslu. Mladi su radoznali i ambiciozni, ali povlače jasne granice, za njih izgaranje na poslu nije opcija, nije nešto što bi bili spremni da kompenzuju velikim novcem. Oni s poslodavcima ne pregovaraju o boljoj plati, već o boljem balansu između posla i privatnog života”, ukazala je Petrovićeva.

Prema njenim rečima, suštinsku razliku između dobrih i loših radnika, bez obzira na nivo profesionalnog znanja, čine veštine koje, nažalost, nisu zastupljene u nastavnim planovima i programima današnjih škola.

„Mladi ne uče o asertivnosti, odnosno o tome kako da direktno, iskreno i samouvereno iskažu svoje misli, osećanja i potrebe, uz poštovanje prava i mišljenja drugih. U školama ne ovladavaju ni veštinom aktivnog slušanja, koja podrazumeva ne samo fokus na reči sagovornika već i obraćanje pažnje na njegov govor tela, ton glasa i druge pojave koje upotpunjuju komunikaciju. Neko može da ima ogromno znanje, ali ako je nekomunikativan, neasertivan i nesposoban da postavlja granice sebi i drugima, neće dugo opstati ni na jednom poslu”, rekla je profesorka Anđelka Petrović.

Napominjući da rad s novim generacijama podrazumeva prilagođavanje, ona je navela primer iz svoje nastavničke prakse: „Svojim kolegama često govorim da u eri interneta, ’Jutjuba’ i podkasta nemaju ’luksuz’ da drže dosadna predavanja. I sama sam digla ruke od uskostručnih seminara o padežima, ne zato što oni nisu važni, već zato što moramo razumeti kako dečji mozak prati promene digitalnog doba i kako na drugi način povezuje informacije. Na primer, mojim đacima objašnjavam da je Kafkina pripovetka ’Preobražaj’ zapravo priča o sagorevanju na poslu, a da je ’Zločin i kazna’ Dostojevskog roman o ’kansel-kulturi’”, slikovito je objasnila Anđelka Petrović.

Na panelu „Oni dolaze” govorio je i Boris Jokić, psiholog i direktor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu. Kako je naglasio, razvoj digitalnih tehnologija i veštačka inteligencija ubrzano menjaju obrasce življenja mlade generacije i načine na koje stupaju u socijalne kontakte i emocionalne veze.

„Neki kažu da živimo u najboljem od svih svetova, da smo danas povezaniji nego u bilo kojoj prethodnoj epohi. Ali rezultati istraživanja koje je sproveo naš institut pokazuju da se čak 19 odsto mladih u Hrvatskoj oseća veoma usamljeno u tom ultrapovezanom svetu. Vreme koje mladi provedu ispred ekrana raste geometrijskom progresijom sa njihovim uzrastom – deset odsto učenika petog razreda, 27 procenata đaka osmog razreda i čak 35 odsto učenika trećeg razreda srednje škole na telefonu provedu više od četiri sata dnevno, a skoro polovina njih ne provede ni minut u fizičkoj aktivnosti. Iako su deca svesna lošeg uticaja tehnologije na njihovo fizičko i mentalno zdravlje, oni su navikli da ih samo jedan klik deli od svih informacija koje žele da saznaju o svetu koji ih okružuje. Međutim, oni nisu u stanju da uoče razliku između znanja i informacije. Na primer, ako trinaestogodišnjak pita Čet GPT kako da sredi odnose u firmi, dobiće odgovor i iluziju da je stekao znanja o menadžerskim veštinama, ali zapravo je reč o informacijama koje uglavnom nemaju nikakvu upotrebnu vrednost”, ukazao je Boris Jokić.