Granice nisu samo linije razdvajanja, već i mesta susreta

Marko Albunović

Akademik Dragan Simeunović dobro je poznat čitalačkoj publici po originalnom prilazu kako aktuelnim, tako i „večnim” temama. Kao i prethodne, i njegova najnovija knjiga „Granice i identitet” pobudila je veliku pažnju i prevedena je na engleski jezik, a uskoro će biti promovisana u bečkom Albert holu.

Živimo u svetu u kojem traje večna borba za prostor i njegovo omeđavanje granicom. Da li su granice ljudska sudbina?

Bojim se da je tako. Čovek uvek nastoji da se prostre ne samo dokle sežu njegovi interesi i potrebe, već dokle se prostire njegova glad za slobodom i sigurnošću. Ali, granice nisu tek linije koje povlače ratnici i državnici. O tome svedoče ne samo ratovi koji se sada vode u Ukrajini i na Bliskom istoku, kao i svi ratovi u istoriji ljudskog roda, već i čovekovo sveukupno postojanje. Sem političkih i drugih vidljivih granica, postoje i mnoge nevidljive granice. Zajedničko im je to što su one ne samo linije razdvajanja, već i mesta dodira.

To menja našu predstavu o granici kao nečem izuzetno čvrstom i sigurnom, a time i nedodirljivom. Upravo spajanje i delimično prelivanje na dodiru dva dvojstva čine granicu granicom. Što su granice manje takve, radi se manje o dvojstvu gde su granice čvrste. Zapravo, tu tada nije reč o komplementarnom dvojstvu, već samo o dve različitosti. Otuda ni države koje nemaju bar kulturnu prožetost u zoni granica ne mogu biti prijateljske.

Otkud tolika čovekova glad za ograničavanjem svog prostora?

Naša potreba za prostorom višeznačno je interesna. Naš primarni interes je naša bezbednost kao osnovno dobro, ali naš interes je i svako drugo naše dobro. Težeći većem dobru, čovek teži i većem prostoru, jer vezuje veličinu dobra za veličinu prostora koji poseduje ili koristi. Uopšte, sve što je živo, bilo da je reč o jedinki ili o kolektivu, teži da ima svoju teritoriju kao važan uslov svog dobrog življenja ili bar preživljavanja. Čineći iz tog razloga svoju teritoriju sigurnom što je više moguće, svako biće nastoji da pomoću granica učini sebe ne samo sigurnim, već i dominantnim u tom prostoru, jer su sva živa bića ne samo bića straha, već ujedno i bića moći. Bez sopstvene teritorije, odnosno bez svog dovoljnog životnog prostora, nema ni osećaja slobode, jednako kao što u krajnjem nema ni punoće materijalnog života. Tako dolazimo do spoznaje da je granica ne samo uslov stvarne, već i zamišljene slobode.

Od svih granica, državne se ipak smatraju najvažnijim?

Nastanak granica dodatno još uslovljava i svako zajedništvo. Granicom je zajednica ne samo sabrana u svoje, već i obezbeđena, i kao takva biva percipirana od onih koji u njeno nisu uključeni. Granica u ime kolektiva, odnosno neke zajednice, uvek počiva na nekoj razlici između te i drugih zajednica. Ta razlika se uvek proglašava važnom, ako ne i najvažnijom, mada može biti i sasvim simbolične prirode.

Na granici se čuva integritet zajednice. Tačnije, bez granice ne bi bilo celine. Granica stiže do tamo dokle se prostire nečija moć posedovanja kao neosporna. Ni na jednoj strani granice niko nije isuviše mali niti beznadežno slab, jer da jeste, granice među njima ne bi ni bilo.

Istorijski paradoks je da se granice proglašavaju sigurnim i večnim, a da se pritom stalno menjaju?

Granice su uvek bile i biće formalno trajne, a zapravo su vrlo pomerljive linije. Ta pomerljivost granice jeste njeno veoma važno svojstvo, koje se obično pritom ne priznaje od strane onih koji su granicu uspostavili, a ističe od strane onih koji hoće da je preoblikuju. U vremenu konflikata postoje i granice u nastajanju, koje i pored svoje amorfnosti imaju svoju primarnu funkciju razdvajanja. Nazovimo ih tranzicionalnim budući da često predstavljaju nove, još međunarodno nepriznate granice, ali s postojanjem jasne tendencije da to može biti učinjeno. Problem s promenom granica uvek je u tome što čak i onda kada se nove granice priznaju od strane međunarodnih faktora tranzicionalni prostor praktično ne prestaje da postoji. Najteži zadatak nije njegovo formalno uključivanje u neku državu, već stvaranje takvih uslova života i privređivanja koji taj prostor čine odista ravnopravnim i za sve bezbednim prostorom te države.

Reklo bi se da postoji izvesno prožimanje i kod najčvršćih granica?

Pre svega kad je reč o kulturi. Na granici se permanentno odvija sukob između zahteva politike i potreba kulture, na delu je stalni duel između moći i duha. Iako smo skloni da prednost dajemo svemu svome i da u ime svoje sigurnosti i drugog dobra gledamo na kraj svoga prostora kao na kraj svega sigurnog i dobrog, granica nije samo mesto kod čega nešto prestaje, već je uvek i mesto gde nešto počinje, a to nešto može biti i dobro. Zato je granica i mesto susreta, koliko i mesto sukoba. Kultura granice je masovna kultura koja se gradi prožimanjem uticaja s obe strane granice i uslovima življenja na granici. Kultura je uvek komunikacija, što podrazumeva i prožimanje.

Neminovni dodiri različitog – etnosa, nacije, vere ili naprosto državnog poseda – vode u nužnost suživota i raznovrsnog mešanja sa inim koja vremenom dovodi do veće ili manje, pritom najčešće neformalne multikulturalnosti. Ona se očituje u usvajanju nečeg od onog „drugog”, nečeg s druge strane granice – počev od jezika do kulture stanovanja i tipa ishrane, a završava se delimičnim, manjim ili većim usvajanjem načina mišljenja, pa i načina trajanja. Kultura granice stoga je uvek izrazito hibridna kultura.

Propast nečije kulture počinje padom granica, koji ne mora biti samo vojni, a stvaranje i uspostavljanje čak i dozirano propusnih ili privremeno otvorenih granica, sa druge strane, važan je uslov za uzdizanje kulture, o čemu u istoriji Srba svedoči Prvi srpski ustanak, kada su Srbi za otprilike jednu deceniju osnovali više od trideset škola, a da pre toga vekovima nisu imali nijednu.

Da li takvo prožimanje vodi ka gubitku identiteta?

U graničnim područjima daleko je izraženiji problem identiteta, tačnije, daleko je češći rascep i gubitak identiteta nego u centru ili na periferiji. Na svakoj granici, ukoliko je ona ujedno i verska, ima daleko više preveravanja nego u negraničnim područjima. Izazov drugog i tuđeg kao potencijalno boljeg na granici je veći nego ma gde drugde. S druge strane, i ljubav prema svom rodu i državi često je jače manifestovana na granici nego u centru društva. Otuda na granici vera, nacija i država često bivaju isuviše strogo i jednostrano naglašeni, dok se kultura pojavljuje kao ono što tiho spaja. Ipak, ono što uvek ostaje kao najvažnije svojstvo granice jeste da one moraju da budu čvrst garant sigurnosti, a time i stabilnosti svakog društva, pogotovo ako je reč o područjima gde lako izbijaju konflikti, kakvo je nažalost i balkansko.

Kad već pominjete stabilnost, koliko se naše društvo u svom balkanskom okruženju danas može oceniti kao sigurno i stabilno?

I pored evidentno nedovoljne prosvećenosti koja uslovljava lakoću preoštre podele u svakom balkanskom, pa time i u srpskom društvu, može se reći da je savremena mirotvorna politika države Srbije i pored svih teškoća ipak urodila plodom u pogledu njenog međunarodnog položaja. Politika dobrih odnosa sa svima, a naročito sa susednim zemljama, koju u izuzetno složenim međunarodnim odnosima vodi predsednik Aleksandar Vučić, a uprkos svojoj mladosti uspešno sprovodi ministar Đurić, za Srbiju je najbolja zaštita od bilo kakvog međunarodnog vojnog ugrožavanja.

U kriznim vremenima, kakvo je i sadašnje, najvažnije je unaprediti odnose sa susedima u najvećoj meri u kojoj je to moguće. Još kod starih naroda bilo je važnije imati dobar odnos sa susedom nego s rodbinom. Pritom je jasno da nije moguće imati jednako dobre odnose sa svim komšijama ni u nekoj stambenoj zgradi, a kamoli kad je reč o državama. Ipak, tome treba sa naše strane stalno težiti, što Srbija već duže vreme i čini. Siguran sam da ima mnogo prostora i dobre volje da se međudržavni odnosi između nas i naših suseda intenzivno unapređuju ne samo u oblasti energetike, izgradnje puteva i trgovinske razmene, već i na planu nauke, prosvete i kulture i da je to jednako važno. Tradicija, ako ne bratskih, a ono bar relativno dobrih odnosa između naroda tome samo može doprineti. Posebno važnu ulogu u unapređenju naših međudržavnih odnosa imaju manjine, koje su bile i ostale amalgam svakog međudržavnog sklada, i zato je važno i poštovati tuđe manjine, ali i zaštititi sopstvenu manjinu, kako bi njena nacionalna, a pritom na granici neminovno i multikulturalna svest dala doprinos miru između susednih država.

Da li granica ojačava ili slabi nacionalni identitet?

Čovekova društvenost i težnja za uvećanjem svoje sigurnosti i dobra pripadanjem nekom, pa i više raznih kolektiva, ali uvek samo jednom od neke vrste (jednoj porodici, jednoj partiji, jednoj navijačkoj grupi, pa i jednoj naciji) u vremenu pripadanja, snažna je osnova vezanosti za naciju i druge kolektive.

Nacionalni, tačnije etnički identitet, samo je jedan od niza kolektivnih identiteta koje imamo tokom života, i koji nam omogućuju da sebe ocenimo kao pripadnika neke zajednice, da se kao takvi ponašamo i predstavljamo, socijalno pozicioniramo, ali i bivamo klasifikovani od drugih, a svaka klasifikacija podrazumeva stereotipove, s kojima uvek neizbežno idu i predrasude.

Identitet, granica i nacionalna zajednica neraskidivo su vezani. Otuda je identitet i ono što mislimo i ono što govorimo, u krajnjem i ono što želimo da budemo. Mi pravimo i oblikujemo priče o nama i drugima, a ako priče prerastu u mit, one posle oblikuju i prave nas.

Složeni život na granici može i da jača, a ne samo da slabi nacionalni identitet, zavisno od društvenoistorijskih okolnosti. Nažalost, istorija je svedok crkvene i državotvorne pohlepe Jačih, koji su u cilju asimilacije i silom i milom menjali identitet brojnih pripadnika drugih naroda, u nemalom broju i srpskog.

Svedoci smo velikih sukoba među državama i nacijama na globalnom planu. Kuda ide ovaj naš svet?

Mislim da je svet zapao u stanje kolektivne političke neuroze usled raznih izazova koji stoje pred savremenim čovekom, a na koje on nije u stanju da najbolje odgovori, naprosto zato što je nesavršeno biće. Jedan od tih izazova svakako je i naturena nam brzina življenja koju ne možemo da izdržimo. Drugi veliki izazov je globalni vrednosni sistem koji na prvo mesto stavlja profit i posedovanje materijalnih dobara, za šta mnogi naprosto nisu sposobni. Na delu je zato predatorska priroda ljudskog roda, koja teži da otima, ruši i ubija, umesto da gradi i pomaže. Vreme sadašnje i ratovi u njemu najbolje govore o tome da smo i pored uobraženosti ljudskog roda, pre svega zbog raznih tehnoloških napredaka, još daleko od toga da pobedimo svoju urođenu agresivnost, naprosto zato jer na tome nismo ni radili. Ako to već neće i ne mogu države usled opijenosti njihovom snagom, bio bi nužan zadatak svakog pojedinca da radi na svom duhovnom uzdizanju i oplemenjivanju svog identiteta tolerancijom kako bi budućnost čovečanstva bila bolja. Eto, takva jedna čovekova aktivnost nema granice. U suprotnom nam sledi Apokalipsa.