Postojanje bioskopa svojevrsni je protivotrov

Finska nagrađivana rediteljka i scenaristkinja Dženi Toivonijemi bila je gošća nedavno održane Nedelje finskog filma u Kulturnom centru Beograda, sa svojim filmom „Leptiri” (imao je nominaciju za Nagradu „Jusi” u kategoriji najboljeg glumačkog debija, i dobio je specijalnu nagradu na Festivalu u Asvanu). Dženi se publici ovog našeg festivala već predstavila svojim prvim ostvarenjem „Igre među prijateljima”. Njen kratki film „The Date” iz 2013. godine nagrađen je na prestižnim festivalima „Sandens” i „Berlinale”. Dženi je autorka i dve pozorišne drame i jednog romana, napisala je scenario za serije „Korso” i „Carpe F*cking Diem”. U filmu „Leptiri”, koji je napisala Ana Brotkin, glavna junakinja Siri posvećena je poslu savetnice ministarke ekonomije, ali u jednom trenutku dospeva na festival tanga, zajedno sa dominantnom ministarkom, i to u svom malom rodnom gradu. Tu se suočava sa ocem, tango pevačem, koji od nje sakriva činjenicu da je bankrotirao i da radi kao vozač na festivalu...

U mnoštvu globalnog trenda serija i filmova koji tematizuju uglavnom krimi i horor priče, vi ste deo potpuno drugačije kinematografije, koja je na neki način i „egzotična”. Da li je za vas taj drugačiji umetnički izraz i duhoviti prilaz ozbiljnim temama međuljudskih odnosa ujedno i potpuno drugačiji način na koji shvatate svet?

U mračnim vremenima, kakvo je ovo naše, kada birate radost i smeh, to je ujedno i politički izbor. Komedija je često zanemaren žanr, smatra se da je manjkava iako je to teška forma, zbog jednog jedinog kriterijuma, a to je da nasmejete ljude. Barem neke od njih. Naravno, ja imam mnogo standarda koji se odnose na to čemu bi ljudi trebalo da se smeju, a tu je reč o etici i načinu razmišljanja. Mislim da nekada i petparački smeh može da bude revolucionaran, da su svi umorni zbog onoga što se dešava u svetu. Nije loše samo zaboraviti na to šta se dešava, ali treba ga i istražiti, jer i ovako smešan film ima i svoju mračniju stranu.

Vaši filmovi ne isključuju dramu, čak je na osoben način i favorizuju, kroz odnos oca i kćerke, kao što je to u „Leptirima”, odnos koji može često da poprimi tragičan ton, ali vi ipak birate humor. Zašto?

Scenaristkinja „Leptira” Ana Brotkin, i ja, zaključile smo da ne viđamo tako često u filmovima odnos između oca i kćerke, a ako ga i ima, posredi je trauma ili nešto tragično. Naši junaci takođe imaju teškoće u svojoj prošlosti i osećaju bol u svom odnosu, ali želeli smo da dočaramo i to da između oca i kćerke postoji ljubav i da oni liče jedno na drugo, iako to ne vide. Mislim da je važno da se to pokaže.

„Leptiri” su ujedno i priča o uspehu ili neuspehu, jer otac nije uspešan. Ponekad je važno ne uspeti i samo se opustiti?

Da. Mislim da to ima veze s tim što mnogi ljudi zaista ne uspevaju u onome što žele, ali uspevali ili ne, to je zaista nasumično, ima tu i mnogo sreće. Naravno da su važni težak rad i trud, ali niko nije uspešan samo zbog toga što je dobar u nekom poslu, mora imati i malo sreće. Ima mnogo sjajnih ljudi koji nisu uspešni i to je zastrašujuće, nije to priča koju volimo da čujemo. Ali to je istina. Važna mi je estetika realizma, ali nekada je to i estetika ružnog.

Kakve filmove volite da gledate, da li ste i vi zavisni od dobrih krimi-serija? Da li smo gledajući takve sadržaje, iako je često reč o dobrim scenarijima, naviknuti na nasilje i na stereotipe?

Jesam, ali sam izbirljiva, mada gledam različite žanrove, čak i najmračnije horore. Snimala bih horor sa satiričnom notom. Gledam najrazličitije filmove i slušam true crime podkaste. Ima mnogo diskusija o tome zbog čega osobito žene gledaju krimiće i true crime podkaste, mislim da je to neki uvrnuti vid terapije putem koje one procesuiraju sve što se dešava u svetu. Sve to utiče na mozak i na načine na koje shvatamo umetnost. Može da se priča o tome zašto „Netfliks” pravi tako jednoobrazne filmove. Mislim da je gledanje filma u bioskopu, bez svih drugih ekrana, pročišćujuće iskustvo. Postavlja se i pitanje kako mi koji pravimo filmove radimo u takvim okolnostima, u kojima su i naši i gledaočevi umovi „oštećeni”. Ali postojanje bioskopa svojevrsni je protivotrov. Trudim se da zaobiđem stereotipe, postoji velika razlika između stereotipa i arhetipa, između stvari sa kojima možete da se poigrate i očekivanja gledalaca, koja možete da izokrenete. Film je blizak zabavi, i ne mislim da je to loše kada se publika dobro zabavlja, a u skorije vreme su i autorski filmovi žanrovski opredeljeni. Jurnjava za novitetima takođe je tržišni i potrošački način mišljenja. Kada se kaže da neki film ne donosi ništa novo, treba se zamisliti šta to zapravo znači, jer antičke tragedije, na primer traju toliko dugo, ali uvek su nove i drugačije. Ima li zaista više ičeg potpuno novog? Važno je na nov način, i s određenom namerom, koristiti poznate sadržaje.

Vi temama porodičnih i prijateljskih odnosa prilazite na drugačiji način, a izvor komedije u toj drami je izbegavanje iskrenosti, do određenog trenutka kada maske padaju. Kako prilazite temi iskrenosti, u umetnosti i u životu, a kako tangu, plesu koji u vašem filmu nije profesionalno graciozan, već ga plešu i obični ljudi?

Iskrenost je vrlo važna, mada je teško doći do nje, jer taj put često vodi ka bolu. Ja pripadam generaciji koja teži da bude „kul”, što je samo po sebi smešno. Imamo festival tanga, ljudi vole da igraju taj strastveni ples. Kada sam istraživala za film, neki igrači bili su baš dobri, a neki nisu. U svakom slučaju, ne može se glumiti iskrenost u tako bliskom, strastvenom plesu sa partnerom. Treba imati petlju pa prići nekom i pitati ga za ples. Plašila sam se da će mi prići neki stranac i pozvati me na podijum za igru. Taj deo filma vrlo mi je drag, jer ljudi su divni kada plešu. Prethodni film „Igre među prijateljima” pisala sam i pripremala dugo, godinama, a inspiraciju sam dobila na jednoj zabavi, na kojoj je bilo mnogo razvedenih ljudi u srednjim godinama, koji su želeli ponovo da budu tinejdžeri. Bilo je nečeg zanimljivog u toj regresiji. A scenaristkinja „Leptira”Ana Brotkin kao da je uživala u portretisanju ljudi sa simpatičnim manama, što može biti svako od nas. Sledeći film pripremam već dve godine i biće to priča o uspehu, o ljudima koji sve izgube, ali onda dobiju pomoć sa neočekivane strane. 

Kako objasniti sreću? Inače se smatra da Finci imaju ključ za to…

Svi se čudimo toj konstataciji, posebno kada je ružno vreme. Ali u našem društvu ima mnogo razloga za sreću, uprkos opštoj destrukciji u svetu. Sreća je u uverenju da je većina ljudi dobra. Nedavno sam u sred Helsinkija izgubila novčanik, bila sam sigurna u to da ga je neko već uzeo, ali sledećeg dana dobila sam poziv od policije da je novčanik pronađen. Novac i sve ostalo, bilo je tu. Jedan stari policajac čak mi je lično doneo taj novčanik. Dobre stvari dešavaju se kada ne očekujemo. Mi još verujemo u državni sistem, nadam se da će tako i ostati. Međutim, blizu nam je ruska granica i sve što se dešava u svetu, utiče na nas. Kada radite na nekom filmu zapitate se u kakvim će okolnostima on biti završen i doći do publike, kako će svet tada izgledati. Film je sporija umetnička forma koja se nosi sa dubljim istinama, ne sa novostima koje su nepredvidive.

Kako je biti žena reditelj u Finskoj, morate li više da vičete?

Kada sam maštala o njoj, ta profesija bila je muška. Atmosfera u filmskoj školi bila je čvrsta. Ali sada je drugačije nego pre 15 godina, ima više žena, što je oslobađajuće. Autoritet reditelja ne dolazi od vike na ekipu, već od stava i njegove vizije, tada vas ljudi poštuju.