Dečje igre nekad i sad

Česta je slika i prilika savremenog druženja: nekoliko dečkića sedi na stepeništu ili ogradi. Nema razgovora, šale, svako bulji u svoj telefon, igra igrice ili prati mudronosne objave na društvenim mrežama. Ista je slika i kad je društvo mešovito: isto se, mada ljupkije i izražajnije, bulji – u telefone.

Ranije su igre nosile oznaku društvene jer se igralo u društvu, angažovano i direktno. Za igru mice, za šah, čoveče, ne ljuti se, jamb bio je neophodan partner, ili partneri, s kojima se igralo i nadmetalo. Koliko je kolektivna igra bila važna može posvedočiti negda molećivi glasić nekog švrće koji je molio strogu mamicu da mu pusti drugara da se igraju.

A na našim prostorima igrale su se razne igre, preteče savremenim spektakularnim igrama planetarnog značaja i pompe. Dok su doseljenici u Ameriku parcelisali zemlju Indijanaca i saterivali ih u rezervate, naši čobani uveliko su igrali igru šore, šorali motkama lopticu krpenjaču, jurcali od baze do baze. Sve isto, sem rekvizita, halabuke, gungule američkog bejzbola.

Pa igra klisa, gde se opet motkama, štapovima iz domaće radinosti udaralo i prebacivalo parče drveta na protivničku stranu, koja se upinjala da hitnuti rekvizit vrati. Ne liči li to na danas toliko popularni tenis, možda i badminton (negdašnjim igračima klisa ta igra bi bila previše nežna i mlitava)?

Imali smo mi i nožnu varijantu gladijatorskog američkog fudbala. Kad bi igračima dosadilo pikanje lopte krpenjače, glavni u timovima se dogovore da se pređe na igru bespoštednu, bez faulova i pravila, na krljanje. Tad je sve sevalo i prštalo, a glavni igrač bio je rmpalija, inače trapav i beskoristan u normalnoj igri. Taj bi razgrtao protivničku odbranu, bacao je levo i desno, da bi na kraju sa sve loptom oduvao s gol linije i nesrećnog golmana.

Bilo je i prokaženih igara koje nisu priličile boljoj deci. Jedna od njih bila je i igra krajcarice, bacanje metalnih novčića na povučenu crtu. Ko je najbliži crti nosi sav šnjur. Danas nema potrebe za bacačkim aktivnostima da bi se došlo do dobitka, na usluzi su mnogobrojne kladionice – baciš se na igru pogađanja i najčešće dobiješ šupalj nos do očiju.

Pre Drugog rata bila je popularna igra kauboja i Indijanaca od uticajem američkih vesterna. Kauboji su po samoizboru bili najkrupniji i najjači, naoružani nekim komadeškama drveta, što je trebalo da izigrava kaubojske pištolje, a s druge strane bili su oni sitniji i kržljaviji sa svojim jadnim lukčićima i strelicama. I onda su nastajali pomamna vriska, alakanje i strka, gonjenje i jurnjava za prepadnutim Indijancima kojima je jedini spas bio da se nađe neko drvo u blizini, da se uzveru uz njega i odozgo gađaju raspomamljene kauboje plodotvornim darovima drveta spasitelja.

Posle je nastala modifikacija prethodno opisane igre – igralo se partizana i Nemaca. Ali iskrsao je veliki problem – niko nije hteo da bude Nemac. Nema Nemca, nema rata, nema igre. Igru su spasavali neki promućurni i poslovni, koji su pristajali da budu Nemci, pa su vijani, gonjeni, bubotani i mlaćeni do plavljenja leđa i onog ispod leđa. Ali uz naknadu klikerima, orasima, užinama, bogme i parama.

Nabrojah neke zastarele, prepotopske igre koje se danas gotovo i ne igraju, a mnogi mladi za njih nisu ni čuli. Nismo pomenuli negda popularne igre dečje, kao žmurke (tu se često angažovalo celo selo, ili cela ulica u gradu kad bi se revnosni skrivač tako vešto sakrio da ni do ponoći nisu mogli da ga nađu), pa ćorave bake, šuge, piljke, školice igre za devojčice, šapca-lapca. Pa igra loptom između četiri vatre, koja bi u današnjim vremenima mogla da ima dublje značenje. Sve one podrazumevale su druženje, snalaženje i požrtvovanje, radost, ozarenje, predavanje i uživanje u igri.

Napredak tehnologije je koristan, pomaže čoveku, olakšava mu život. Dobro je da pomaže, ali je opasno kad ga obuzme, okupira, da mu se putem tog vražjeg telefona diktira kako da se ponaša, šta da jede, kako da se oblači, koga da „voli”, koga da mrzi, kako da se samoleči i samoreklamira.

A ona četvorica s početka još su na stepeništu, ne ispuštaju telefone iz ruku, igraju igrice. Oni igraju, ali se, nažalost, ne igraju. I ne znaju i ne zanima ih, a sve je na internetu, na telefonu, kako su naši stari igrali klisa, šoru (i banatsku), krljažu, igre koje se u modernoj, prepeglanoj formi i danas igraju. Sa nadmenom, samodopadljivom odrednicom – američki fudbal, bejzbol...

Zoran Ristić,

profesor