Re­vi­zi­ja ­„Er­ Sr­bi­je"

Pre ne­ko­li­ko ve­ko­va špan­ski gu­ver­ner Na­pu­lja, ne­za­do­vo­ljan lo­šom i spo­rom ad­mi­ni­stra­ci­jom ibe­rij­ske im­pe­ri­je, po­že­leo je sa se­tom da Smrt do­la­zi iz Ma­dri­da. Pre dva­de­set go­di­na i ja sam po­že­leo ova­kav is­hod raz­mi­šlja­ju­ći o spo­ru ko­ji je vo­dio je­dan po­li­ti­čar tvr­de­ći da je dr­ža­va Sr­bi­ja ošte­će­na ti­me što je on u jed­noj iz­ja­vi pred­sta­vljen kao vla­snik pred­u­ze­ća či­ji je di­rek­tor bio pet­na­est go­di­na. Od­šte­tu za du­šev­nu bol on je pro­ce­nji­vao na mi­li­on di­na­ra (u ono vre­me kao da­na­šnja dva mi­li­o­na). Su­đe­nje je tra­ja­lo tri go­di­ne i za­vr­še­no je smr­ću tu­ži­te­lja.

Da­nas, po­sle de­vet go­di­na su­đe­nja, u slu­ča­ju s od­šte­tom ko­ja je sa sud­skim tro­ško­vi­ma i ob­ja­vlji­va­njem pre­su­de u no­vi­na­ma če­ti­ri pu­ta ma­nje vred­na, s kom­pa­ni­jom či­ja se vred­nost pro­ce­nju­je na oko po­la mi­li­jar­de evra, opet po­mi­šljam na na­šeg na­pulj­skog ju­na­ka. Što je naj­go­re, reč je o pi­ta­nju ko­je je iz­van spo­ra u na­šoj jav­no­sti – pra­vi­ma de­te­ta. Spo­ru u ko­jem je „Er Sr­bi­ja pri­zna­la kri­vi­cu, a njen zva­nič­ni pred­stav­nik se usme­no iz­vi­nio. Da to­me do­dam da je pre­su­da iz­vr­še­na na­kon što je ne­prav­da iz­vr­še­na nad de­te­tom po­tvr­đe­na od dva srp­ska su­da, ve­šta­ka, do­ku­ment o to­me ob­ja­vljen o tro­šku „Er Sr­bi­je”, a „ve­le­lep­na” od­še­ta s ka­ma­ta­ma ko­je su te­kle me­se­ci­ma is­pla­će­na.

Po­čet­kom av­gu­sta, sa­da već dav­ne 2017, moj de­se­to­go­di­šnji sin Vid An­tić iz­ba­čen je sa le­ta „Er Sr­bi­je” za­to što sam ze­malj­skoj stju­ar­de­si re­kao da je auti­sti­čan. On se dva sa­ta pre le­ta ras­pla­kao, plač ni­je bio gla­san, ali je njoj pri­vu­kla pa­žnju či­nje­ni­ca da je vi­sok i ima pre­vi­še go­di­na da bi jav­no pla­kao.

Ni­je do­bio ade­kva­tan pre­gled, ni­smo do­bi­li pra­vo da se bi­lo ko­me ža­li­mo, osim osta­re­log ni­ko­ti­no­ma­na, le­ka­ra me­di­ci­ne ra­da – ko­ji ga ni­je ni po­gle­dao – ni­ko nam se ni­je ni pred­sta­vio. Iz­ba­če­ni smo s aero­dro­ma.

Za­po­če­li smo sud­ski pro­ces. To­kom na­red­nih de­vet go­di­na „Er Sr­bi­ja” je bra­ni­la svo­ja pra­vi­la ko­ja bi auti­stič­nom de­ča­ku sva­ka­ko do­zvo­li­la da pu­tu­je za Nju­jork, ali ne i za Ti­vat. Iz „Er Sr­bi­je” smo do­bi­ja­li pret­nje i ne­ra­zu­me­va­nje. Tra­ži­li smo sa­mo da ob­ja­ve u no­vi­na­ma da će pre­ki­nu­ti dis­kri­mi­na­ci­ju. Od­šte­ta ko­ju smo tra­ži­li bi­la je sim­bo­lič­na. Iako se vi­še po­tru­de kad ne­ko zbog njih pro­pu­sti let, bo­ri­li su se pro­tiv Vi­do­vih pra­va kao da 1941. bra­ne Mo­skvu.

Ko­nač­no su su­do­vi 2023. i 2025. pre­su­di­li u ko­rist auti­stič­nog de­ča­ka. Tek ta­da su nas po­zva­li iz „Er Sr­bi­je”, po­nu­di­li usme­no iz­vi­nje­nje i da po­sle me­se­ci ka­ma­ta pla­te u skla­du s pre­su­dom. Po­zva­la me je su­pru­ga jed­nog na­šeg ugled­nog no­vi­na­ra i biv­šeg po­li­ti­ča­ra, ne­ka­da i sa­ma po­sla­ni­ca, ko­ja je za­po­sle­na u od­no­si­ma sa jav­no­šću „Er Sr­bi­je”. Iako ra­ni­je ni­ka­da ni­sam imao pri­li­ke da je lič­no upo­znam, bi­la je ve­o­ma lju­ba­zna, čak mi je u te­le­fon­skom raz­go­vo­ru re­kla da su u „Er Sr­bi­ji” svi na na­šoj, tač­ni­je na stra­ni ma­log Vi­da. U „Er Sr­bi­ji” smo advo­ka­ti­ca go­spo­đa Iva­na Hi­nić i ja ja­ko le­po pri­mlje­ni. Raz­go­vor je bio sr­da­čan i ra­zu­man, ma­da mi je bi­lo ne­pri­jat­no za­to što mi se ne­po­zna­ti lju­di, ko­ji su u „Er Sr­bi­ji” po­če­li da ra­de znat­no po­sle 2017. go­di­ne, ne­ko­li­ko pu­ta iz­vi­nja­va­ju. U ime „Er Sr­bi­je” bi­ra­nim re­či­ma go­vo­rio je go­spo­din Ivan Pe­ro­vić, ko­ji je ne­ka­ko po­sta­vio stva­ri ta­mo gde je i tre­ba­lo da bu­du istog onog da­na av­gu­sta 2017. go­di­ne. Reč je o sim­bo­lič­noj stva­ri, bi­la je gre­ška što je od to­ga iz­ra­stao sud­ski spor. Sve je mo­glo da se re­ši s ne­ko­li­ko re­či, ge­stom ko­ji bi po­ni­štio obes­pra­vlji­va­nje, a ko­ji tih pr­vih da­na i ne bi mo­rao da bu­de ja­van. Go­spo­din Pe­ro­vić je čak pred­lo­žio da, ako bi to ne­što zna­či­lo, i Vid do­đe da mu se i lič­no iz­vi­nu u ime pred­u­ze­ća.

Ipak, po­sle bez­ma­lo de­vet go­di­na sud­skog pro­ce­sa, nov­ca po­tro­še­nog na obe stra­ne i či­nje­ni­ce da je sim­bo­lič­na od­šte­ta, za­hva­lju­ju­ći ka­ma­ti ko­ja je me­se­ci­ma te­kla do kraj­njeg ro­ka za iz­vr­še­nje pre­su­de, udvo­stru­če­na; pred­stav­ni­ci „Er Sr­bi­je” ima­li su jed­nu že­lju. Bi­li su sprem­ni da bez po­go­vo­ra sve is­pla­te, ali ne i da ob­ja­ve pre­su­du u „Po­li­ti­ci”.

Neo­bi­čan mi je bio taj zah­tev. Pre sve­ga, ulo­žio sam u sve vi­še nov­ca ne­go što bi pre­su­da do­ne­la. Taj no­vac je za pro­seč­nog gra­đa­ni­na, a ti­me i za me­ne zna­ča­jan, ali sva­ka­ko ni­je mo­tiv za go­to­vo de­ce­nij­sko su­đe­nje. Jed­na na­ša jav­na lič­nost op­tu­ži­la me je te 2017. da vo­de­ći ovaj spor pri­pre­mam ne­ka­kvu kam­pa­nju za sop­stve­nu kan­di­da­tu­ru. Za­i­sta ne znam ka­kav bi čo­vek tre­ba­lo da bu­dem pa da na taj na­čin osve­tlim i jav­no­sti pre­dam mu­ku i ne­sre­ću mog de­te­ta, po­ro­di­ce i lič­nu, ka­ko bih na taj na­čin ste­kao bi­lo ka­kvu, pa i po­li­tič­ku ko­rist. Ne znam ni ko bi za ta­kvu lič­nost mo­gao ne sa­mo da gla­sa, već i da joj bu­de pri­ja­telj. Je­di­no što sam že­leo i že­lim to je da ne bu­de na­ru­še­no do­sto­jan­stvo mog de­te­ta i da, ako smo već mo­ra­li da pro­đe­mo ta­kvu ne­pri­jat­nost, to bu­de ce­na da je vi­še ni­ko ne do­ži­vi.

Na kra­ju su mo­ra­li da ob­ja­ve pre­su­du. Is­pla­ti­li su i pre­su­đe­nu su­mu nov­ca. Ja sam o sve­mu na­pi­sao tekst ko­ji je ne­dav­no ob­ja­vi­la „Po­li­ti­ka”.

Ti­me je za me­ne slu­čaj bio za­vr­šen.

Ipak, upr­kos svim ve­li­kim, le­pim i hu­ma­nim re­či­ma, po­sle sve­ga de­set da­na do me­ne je sti­gao zah­tev „Er Sr­bi­je” za re­vi­zi­ju pro­ce­sa. Na­red­nih me­se­ci, a mo­žda i go­di­na, ovim slu­ča­jem ba­vi­će se Vr­hov­ni sud Sr­bi­je. „Er Sr­bi­ja” je na vi­še de­se­ti­na stra­ni­ca ospo­ra­va­la sve na­la­ze ve­šta­ka, sve­do­če­nja i dve ra­ni­je pre­su­de. Ni­sam si­gu­ran šta će re­vi­zi­jom do­bi­ti. Bi­će im pla­ćen sud­ski pro­ces, mo­žda im is­pla­ti­mo i ne­ku od­šte­tu, ko­ja ne bi sme­la da bu­de ma­la po­što tu ni­je reč o jed­noj po­ro­di­ci ili de­te­tu ko­je sa­da ima dva­de­set go­di­na i li­še­no je po­slov­ne spo­sob­no­sti. Oni su ipak ugled­na me­đu­na­rod­na kom­pa­ni­ja. Mo­žda će oče­ki­va­ti da pla­ti­mo ob­ja­vlji­va­nje ko­nač­ne pre­su­de u „Po­li­ti­ci”.

A mo­žda...

Mo­žda bi mo­gao i Vid da im se lič­no iz­vi­ni?

*Pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista