Dođite i sanjajte sa Gaudijem

Postavljanje veličanstvenog krsta od 17 metara na vrh bazilike Sagrada Familija u Barseloni, na centralni toranj Isusa Hrista od 172,5 metra, početkom ove godine, učinilo je ovu katedralu zvanično najvišom na svetu. To je ujedno i završetak glavne konstrukcije, čija izgradnja traje 144 godine. Takođe, ove godine navršava se jedan vek od smrti Antonija Gaudija (25.06. 1852 – 10.06.1926), glavnog arhitekte bazilike, koga je 1926. godine pregazio tramvaj, zanetog njegovim najvažnijim životnim projektom, izgradnjom ovog graditeljskog umetničkog dela, posvećenog Hristovom životu.

Gaudi je ovu baziliku zamislio kao višegeneracijski projekat, započeo je rad 1883. godine, i bio je svestan toga da gradi nešto izuzetno, građevinu koju će pohoditi ljudi iz čitavog sveta, a govorio je da njegov „naručilac” (Gospod) ne žuri. Uzvišena građevina, koja je deo svetske kulturne baštine Uneska, preživela je dva svetska rata, Španski građanski rat u kojem su uništeni originalni Gaudijevi nacrti i njegova radionica, kao i globalnu pandemiju, koja je zaustavila izgradnju. Pet miliona turista svake godine poseti ovo remek-delo, jednu od najvećih atrakcija Barselone, doprinoseći projektu izgradnje sa 44 miliona evra godišnje, a smatra se da će svi radovi na katedrali biti završeni do 2032. godine.   

Na zvaničnom sajtu bazilike Svete Porodice, povodom godišnjice Gaudijeve smrti, nalazi se program obeležavanja 144 godine njene izgradnje i rekonstrukcije. Deo programa je i izložba manje poznatih fotografija u Palau Robert, koja će trajati od 6. maja do 26. jula, posvećena hramu i gradu Barseloni, njihovom zajedničkom putovanju kroz više generacija. Biće predstavljene biografske knjige posvećene Gaudiju, biće održana svečana misa povodom 100 godina od njegove smrti, a najavljeno je i da će čitava ova godina biti posvećena sećanju na ovog genija. Za deseti jun najavljeno je osvećivanje tornja Isusa Hrista, najvažnijeg dela Gaudijevog projekta, što je istorijski događaj koji nagoveštava ispunjenje planova za ovaj hram.

Ceremoniju će prevoditi papa Lav Četrnaesti, koji će svečano blagosloviti ovaj toranj, što je jedan od najvažnijih događaja u novijoj istoriji hrama. Inače, crkvu je osveštao papa Benedikt Šesnaesti 7. novembra 2010. godine, pred više od 6,000 ljudi, a izvan bazilike misu je pratilo više od 50,000 ljudi, stotinu biskupa, i 300 sveštenika, koji su pružali svetu pričest. Zatim, 10. juna ove godine, biće položeno cveće na Gaudijevu grobnicu u kripti Svete Porodice. Četrnaestog juna, ulice Barselone postaće živa i pulsirajuća scena za špansku popularnu kulturu, koja će slaviti svog genija i duh Barselone.

Priča o Sagrada Familiji započinje krajem 19. veka, kada je grupa katolika u Barseloni odlučila da sagradi crkvu od javnih donacija. Katedrala je bila zamišljena u gotskom stilu i njen prvi arhitekta bio je Fransisko de Paul del Vilar, ali sve se promenilo od 1883. godine kada posao zvanično preuzima Antonio Gaudi, koji je strukturu zgrade pretvorio u smeli arhitektonski eksperiment i projekat inspirisan oblicima prirode, krivinama preuzetim iz prirodne geometrije i tornjevima koji se uzdižu kao stenovite planine. Umesto da se oslanja isključivo na nacrte, Gaudi je koristio makete da bi izračunao parametre konstrukcije. Kada je preminuo 1926. godine bila je završena tek jedna četvrtina katedrale, a posle toga građevina je prošla kroz mnoge istorijske nedaće i zastoje.

Posle stradanja Gaudijevih nacrta u Španskom građanskom ratu, od preostalih fragmenata, nove generacije arhitekata postupno su rekonstruisale Gaudijevu genijalnu viziju. Ovaj izazovni projekat restauracije, načinio je Svetu Porodicu jednim od najduže građenih  arhitektonskih projekata u istoriji.

Nikada pre ili posle nije izgrađena ovakva crkva. Dok se tradicionalna gotska katedrala oslanja na debele zidove i spoljašnji sistem oslonca, Gaudijeva vizija pomera oslonac na unutrašnje kamene stubove, kao na stabla drveća, dok se celokupna bazilika oslanja na 18 tornjeva, od kojih svaki ima svoje religiozno simboličko značenje. Niži tornjevi predstavljaju 12 apostola, četiri viša – četvoricu evangelista (tornjevi evanđelista sadrže skulpture njihovih tradicionalnih simbola: krilatog bika za Svetog Luku, krilatog čoveka za Svetog Mateja, orla za Svetog Jovana i krilatog lava za Svetog Marka), jedan toranj posvećen je Devici Mariji, a centralni i najviši posvećen je Isusu Hristu i doseže visinu od 172,5 metra. Različite dekoracije u unutrašnjosti bazilike uključuju reči iz svete službe Božije, delove Hristovog života. Gaudi je smatrao da nijedna ljudska građevina ne treba da nadvisi ono što je priroda već stvorila, i stoga ovaj toranj nije viši od brda Monžuik u Barseloni.

Kamen kojim se gradi katedrala pažljivo se bira širom sveta po strukturi i boji i testira na dugovečnost, a savremena tehnologija i fini majstorski radovi dopuna i profinjenje čvrstih materijala. Sa stanovišta modernog dizajna, problem kontrole vibracija ključno je praktično pitanje, kada je reč o konstrukciji centralnog tornja (graditelji su zabrinuti zbog toga što brzi vozovi prolaze blizu Svete Porodice, kroz tunel ispod centra Barselone). Tako se u središtu tog tornja nalazi snažna čelična konstrukcija, kao podrška kamenim panelima, igrajući ulogu skrivenog rama.

Kada se stupi u unutrašnjost bazilike, ono što stvara nadrealni utisak jeste svetlost, propuštena kroz prelepe vitraže, i svetlost tako postaje deo arhitekture. Ovi vitraži nisu samo dekorativni, oni su pažljivo izračunati delovi konstrukcije koji prelamaju svetlost. Na istoku se nalaze zelenoplavi tonovi, dok se na zapadu svetlo prelama kroz vibrantne narandžaste i crvene boje prirodnog zalaska sunca, a zakrivljeni oblici dopuštaju mekano propuštanje zraka.

Antonio Gaudi bio je asketa svog poziva, ukupno sedam njegovih dela proglašeno je svetskom kulturnom baštinom Uneska. U mladosti posećivao je pozorišta i opere širom Barselone, a iako je nosio najlepša odela i jeo u najboljim restoranima, smatran je nedruštvenim čovekom. Sam je priznavao da ima plahovitu narav, koju je teško zauzdavao. Međutim, oni koji su ga zaista poznavali, govorili su da je bio blage i prijatne naravi. Zalagao se za nezavisnost Katalonije, ali nikada se nije politički angažovao. Sa godinama sve više je gubio kontakt sa društvom, posvećivao se katoličkoj veri i molitvi, na ulici su ga teško razlikovali od prosjaka.

Postao je genije osobenjak koji je život dao svojoj velikoj Svetoj Porodici. Kada ga je 7. juna, tokom jedne od njegovih šetnji, udario tramvaj, upućen je u bolnicu za siromašne, jer ga niko nije prepoznao, a preminuo je 10. juna, u 74. godini. Međutim, njegova sahrana bila je vrlo posećena, sahranjen je u kripti Sagrada Familije. Gaudi je verovao u govor prirode, u večni život, večnost i samoga kamena. Danas, stotinu godina kasnije, uzvišena Sveta Porodica, njegovo životno delo, poziva građane sveta: „Dođite, sanjajte velike snove sa mnom!”