PAD NA GLAVU

Novinski plajvazi se već danima oštre na skupštinskom vašarištu. O tome šta se dešava među najboljim narodnim odabirom svašta se može reći i napisati. I greške neće biti. Nema tog Sterije koji bi mogao da izmisli naopakije brljotine važnih ljudi od onih koje prepisujemo iz istinskog života. Narodni poslanici g. Nušića obične su blente i naivčine pred ovima koji ultimativno nude svaku svoju tupost u direktnom prenosu.

Bilo bi vrlo zanimljivo tragati za poreklom prostote koja je postala pravo ime za parlamentarnu politiku. Jesmo li zaista to želeli, da li nas i dalje beskonačno zabavljaju feljtoni uvežbanih nesuvislosti, jedna nesnošljiva novela bez kraja, koju nikako ne možemo izbeći. Sve i da hoćemo, sve i da se sakrijemo negde, da tragamo za zamenom onoga što nam zagađuje život – to će nas svakako sresti, iskočiti odnekud taman kad se nadamo izbavljenju.

Politika ovde odavno nije „veština mogućeg”, niti mučna no kreativna debata za traženje najboljeg izlaza iz tesnaca. Jer da smo se zaglibili, to je jasno i onima koji deluju najzatucanije. U Srbiji je, da se ne lažemo, ta delatnost postala predvorje nasilja, ambijent u kome se osionost proverava nivoom navodne društvene tolerancije i ustupanja pred najgorima. A to postaje beskonačno, tako da se nasilna politička arogancija pretvara u lagodni atest za sve druge vrste bahatosti, za negaciju normi, ignorisanje legitimnosti, procvat anarhije i put za slobodnu distribuciju straha, kao vida „drugačijeg mišljenja”.

Zbog svega toga, srpski parlament nije samo „sažeta projekcija” svih vrednosnih prevrata u ovom društvu, već nešto mnogo gore. Skupština ne sublimira u sebi najogavnije poruke koje odnekud dolaze, možda „odozdo”, nego ih naprotiv upućuje građanstvu kao ključno parlamentarno dostignuće. Upravo je ta verzija patološke društvene dedukcije ubitačna za parlamentarni život: jer proizvodi samu sebe. Srpska skupština, takva kakva jeste, skoro da i ne poima štetu koju besprizorno čini svaki bogovetni dan, nego su mnogi u njoj uvereni da se jedino tako može raditi: da je bandoglava opstrukcija deo demokratske procedure, glupost pogodna forma javnog razmišljanja, a prostakluk jedina razumljiva poruka ushićenom narodu.

Zbog svega toga, smeće koje se svakog časa prosipa iz nekad homogene radikalske radnje prestaje da zabavlja čak i najradoznaliju malograđansku rulju. Dosta je bilo, ali se i nastavlja. One grozne kletve zasad nisu delovale, ali se pod svodom doma naroda često čuju glagoli zabranjeni čak i u drumskim krčmama koje drže do sebe, a idu uz ženu, majku, decu, pa i babu.

Od čupanja za kosu, radikalsko-naprednjački borilački timovi stigli su čak do fizičkog kuloarskog obračuna, koji su tako epski i poetski, kako koji, opisali gospoda Nikolić i Todorović. Ovaj prvi je čak rasplakao gospođu Pop-Lazić, koja je, navodno, neke atraktivne delove svoga tela držala iznad, a ne ispod poslaničke klupe.

Posle one nejasne tuče Nikolić reče da će se naprednjaci od sada pa nadalje i ubuduće lemati protiv vitezova iz SRS, ako treba svuda gde treba. A boljeg mesta za to od parlamenta ne može biti.

Ali, najdalje je, kao što smo već i navikli, otišao Velimir Ilić, uporni nosilac ekstremne desne isključivosti i pronalazač jakih arijevskih vrela u domaćinskoj Srbiji. Mada mu je i dalje teško da se mirno skrasi u preširokoj lepenovskoj koži, tražeći za svaku svoju glupost blagorodno Koštuničino pomilovanje.

Njegovi udari na promocije „Peščanika” mogu se obrazložiti predizbornim udvaranjem onoj desnoj Srbiji koju samo on i njemu slični umeju da pojme. Tek na primerima rušilaštva u februaru lanjske godine, Ilić je rigorozno porekao sva svoja saznanja težačkom mukom sabrana na šarenim poljima slobode, pod uslovom da ih je uopšte imao.

Tada je rekao da je rušilaštvo čista demokratija, pa ko ne veruje neka vidi kako to radi naša „divna omladina”. I to smo razumeli kao deo iracionalnog ekscesa, onog nastranog političkog refleksa koji se pali samo na adrenalinu razaranja, isto kao i atmosferu linča oko Čedomira Jovanovića, koju je Ilić dugo i bez posledica rasplamsavao svom svojom razbarušenom kočijaškom retorikom.

Mada, ispad povodom Rasima Ljajića prevazilazi sve dosadašnje Ilićeve „političke” domete, pa ako je zaista rekao to što smo čuli, a on i dalje bude to što jeste, onda mi živimo u jednom prilično dobro uređenom neuračunljivom svetu. Nema veze što je posle toga Ilić pao na glavu, ili mu je skočio pritisak, ili bilo šta. I što je kao zaplakao kad je video „svog prijatelja Rasima”, kome nije mesto ni na Sretenju ni kod Karađorđa.

Ilić će se, hvala bogu, oporaviti, ali ne i pomeriti svoj vizir, koji nas tako dugo drži na granici opravdane neverice i ogavnog prostaštva.

Ostaje nam da saznamo još: je li Ilić nužna posledica našeg moralnog sunovrata, ili je samo indikator njenih uzroka. A što se izbora tiče, zar nije postalo očevidno da je taj posao za ovu Srbiju skup i suvišan?!