Čovek gvozdenih živaca

„Samo mi je dovoljno za život: koš u Meksiku i Bari sa Crvenom zvezdom u fudbalu. Imati u dva takva sporta takva dva trenutka je dovoljno za sto života!”

Ovom izjavom zaključen je jedan od najemotivnijih intervjua koje je autor ovog teksta vodio u svojoj novinarskoj karijeri, a u pitanju je razgovor sa Vladimirom Cvetkovićem (1941–2026), koji nas je prekjuče napustio u 85. godini. Teško je pronaći ličnost u istoriji sporta koja je u fudbalu i košarci doživela dva takva trenutka, jedan kao sportista – da bude junak polufinala Olimpijskih igara (1968); drugi kao funkcioner – da stvori uslove za istorijski uspeh fudbalera Crvene zvezde, titulu evropskog prvaka (1991).

Put do takvih visina bio je popločan raznim izazovima, počev od ranog detinjstva.

Sa 14 godina, u rodnoj Loznici, imao je težak prelom ruke, pa je košarka ušla u njegov život ne kao ljubav i razonoda, već kao prirodan izbor za oporavak. Počeo je da je igra na početku gimnazije, a već posle mature bio je u Crvenoj zvezdi, u koju ga je doveo tadašnji njen trener Aleksandar Gec. Potpisao je za nju 1. juna 1959. i ostao joj veran do kraja karijere, punih 13 godina, ušavši u anale kao njen najbolji strelac svih vremena.

Idol mu je bio Radivoj Korać Žućko (1938–1969), i kao igrač i kao intelektualac koji je smatrao da sportski uspon nema smisla ukoliko ga ne prati i kulturno uzdizanje. Kako je isticao, imao je tu veliku sreću i privilegiju da igra protiv Koraća, zatim da nadmaši neke njegove rekorde, pa da mu bude saigrač i prijatelj; ali i tu veliku nesreću da mu bude poslednja straža (bio je jedan od igrača koji su nosili kovčeg na Koraćevoj sahrani 1969).

– Kada sam počinjao, da mi je neko ponudio da imam zajedničku sliku sa Koraćem sa njegovim potpisom i da istog trenutka prestanem da igram, odmah bih to uradio. Danas bih tu sliku verovatno držao na počasnom mestu u svom stanu… – rekao je Cvetković u jednom od mnogih razgovora koje smo vodili s njim.

Za reprezentaciju je debitovao sa nepune 22 godine u Rio de Žaneiru 1963, kada je Jugoslavija osvojila svoju prvu medalju na svetskim prvenstvima (srebro) i kada je prvi put savladala selekcije SAD i Sovjetskog Saveza. Dva puta je učestvovao na Olimpijskim igrama (Tokio 1964, Meksiko Siti 1968). Imao je četiri medalje na najvećim takmičenjima, sve četiri srebrne: na svetskim prvenstvima u Rio de Žaneiru 1963. i Montevideu 1967, Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. i na Evropskom prvenstvu u Italiji 1969. Odigrao je 141 utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije i postigao 1.276 poena.

Vodio je Crvenu zvezdu do njenih prvih titula (1969, 1972) posle sušnih 14 godina („crveno-beli” su osvojili deset uzastopnih šampionata 1946–55) i bio kapiten takvim igračima kao što su bili Slavnić, Simonović, Kapičić, Rakočević, Lazarević, Sarjanović… Njegov doprinos Zvezdinom povratku na vrh bio je nemerljiv. Karijeru je završio kao diplomirani ekonomista, sa peharom „Politike” namenjenom državnom prvaku, 1972. Zvezda je do te titule stigla posle čuvene majstorice sa Jugoplastikom (Splitom) u Ljubljani, odlučenoj u produžetku. Bio je prvi kapiten koji je podigao „Politikin” pehar (dodeljivao se od 1972. do 1991).

Kruna njegove košarkaške karijere u reprezentaciji bile su Olimpijske igre u Meksiku 1968. Tada je u polufinalu protiv Sovjetskog Saveza pogodio dva slobodna bacanja kojima je osigurao Jugoslaviji prvu olimpijsku medalju (srebro). Sedam sekundi pre kraja, pri vođstvu „plavih” 61:60, Cvetković je posle faula, koji je napravio Voljnov, pogodio oba „penala” (63:60). Da ne bi rizikovali da naprave faul i tako protivniku pruže bilo kakvu šansu, jugoslovenski igrači su u dogovoru sa selektorom Rankom Žeravicom pustili Sergeja Belova da prođe do koša i na sekund do isteka vremena postavi konačan rezultat – 63:62.

– Kad se nešto tako desi i kad milion puta to pričate, više ne znate šta je stvarnost, a šta nije. Znam samo da je u momentu kad sam fauliran, kad je trebalo da šutiram penale, Ranko Žeravica zatražio tajm-aut. Rekao je:. „Samo mirno, Cvele će da ubaci.” Meni je kasnije novinar „Politike” Miro Radojčić pričao, pošto je sedeo iza naše klupe, da je rekao Ranku: „Gde na ovom bledolikom penal?!” On je mislio da sam ja bled od straha. Ne, ja sam takav ten imao. On je meni pričao da je njemu Ranko rekao: „To je naša sreća.” Pamtim i to da je „Tajms” napisao da sam čovek gvozdenih živaca – kazao nam je Cvetković o tom trenutku iz Meksika.

Ljubitelji fudbala pamtiće ga po onome što je uradio kao generalni sekretar Fudbalskog kluba Crvena zvezda, imajući u vidu to da je klub u njegovo vreme, za 18 i po godina, osvojio 18 trofeja, među njima i Ligu šampiona 1991.

Bio je mudar rukovodilac (danas bi rekli – menadžer) koji je umeo da sagleda sve aspekte sporta i da „crveno-belima” obezbedi razne povlastice u godinama kada je zajedno sa direktorom kluba Draganom Džajićem postavio smeo cilj – osvajanje Kupa šampiona (Lige šampiona). Imao je autoritet i van sportskog terena i van naše zemlje, bio je idealan spoj ekonomiste i diplomate, što je bilo izuzetno važno za tako velike ambicije. Govorio je da je tih godina, dok se stvarala evropska Zvezda, njena uprava bila jača od jugoslovenske Vlade.

Nije teško zaključiti da je u takvoj Zvezdinoj vladi upravo on bio njen premijer.