Avganistan, dan za sećanje

Od našeg dopisnika

Moskva, 15. februara – Na današnji dan pre dvadeset godina završen je najduži rat u istoriji Sovjetskog Saveza, rat sa Avganistanom koji je trajao više od devet godina. Komandant 40. armije, general-pukovnik Boris Gromov, kao poslednji iz ograničenog kontingenta sovjetske vojske, prešao je 15. februara 1989. godine most preko reke Amu Darje na kojoj je bila granica između SSSR-a i Avganistana.

Tako je završen neobjavljeni rat u kome je učestvovalo oko pola miliona ljudi a poginulo oko 15.000 sovjetskih vojnika i ne manje od 100.000 Avganistanaca. Minutom ćutanja u Moskvi danas je odata pošta svima njima. Venac na Spomenik neznanom junaku, pored večnog plamena, položio je prvi zamenik predsednika vlade Sergej Ivanov, a današnji dan obeležen je u mnogim gradovima Rusije i u svim bivšim republikama Sovjetskog Saveza.

Predsednik Ruske Federacije Dmitrij Medvedev čestitao je veteranima i posebno naglasio da je „izuzetno iskustvo vojnika koji su ratovali u Avganistanu veoma potrebno u naše vreme. I oružanim snagama, i organima reda i državnim i društvenim organizacijama. Tu mislim i na odgovoran rad na vaspitanju omladine u duhu patriotizma, i nekoristoljubivog služenja Rusiji”.

Više od 200.000 vojnika, učesnika tog rata, nagrađeno je ordenjem i medaljama, sedamdeset dvojica su postala heroji Sovjetskog Saveza, rekao je na konferenciji za novinare bivši komandant, sada gubernator Podmoskovlja, Gromov. Prema njegovim rečima, ruska armija nije bila okupatorska. On je objasnio da sovjetski vojnici nisu ratovali protiv naroda Avganistana, nego su presecali trgovinu narkoticima, uništavali karavane sa oružjem i teroriste, i čuvali puteve i naftovode.

Rat je počeo u novembru 1979. godine kad je, kao odgovor na nekoliko puta ponovljene molbe avganistanskog rukovodstva, CK KPSS doneo tajnu odluku o slanju ograničenog kontingenta sovjetske vojske u Avganistan. Armija je tamo bila uvučena u međunacionalne i međuklanovske borbe. Suprotstavljali su joj se ustanici – mudžahedini. U sukob su se na razne načine uključili SAD, Pakistan, Iran, Saudijska Arabija i neke druge zemlje.

Od 1982. vođeni su avganistansko-pakistanski pregovori o situaciji u regionu i završili se 14. aprila 1988. potpisivanjem paketa Ženevskih sporazuma u skladu sa kojima je povlačenje sovjetske vojske počelo 15. maja 1988. Sporazume su potpisali Avganistan, Pakistan, SSSR i SAD.

Moskva je tokom boravka vojske u Avganistanu uložila mnogo u ekonomiju i armiju te zemlje. Prema rečima Valerija Ivanova, bivšeg trgovinskog predstavnika Rusije u Kabulu, u periodu 1980-1988. uz pomoć SSSR-a sagrađeno je i pušteno u pogon 65 velikih objekata.

I u Avganistanu je obeležen dan povlačenja ruske vojske i odata počast poginulima. Prema rečima ambasadora Rusije u ovoj zemlji, mnogi političari ovih dana „preosmišljavaju” prošlost.

„Mnogi nas se danas sećaju kao prijatelja koji su pomagali da se avganistanska država podigne s kolena, kao one koji su u ta teška vremena obnavljali gotovo uništenu ekonomiju zemlje.”

Pa ipak, u Avganistanu, kao uostalom i u Rusiji, mišljenja o vojnom prisustvu SSSR-a su različita.

Peterburški biznismen Andrej Ibrahimov, koji je 1979. radio u ambasadi u Kabulu i bio saradnik sovjetske obaveštajne službe, smatra da nije trebalo slati vojsku u Avganistan.

„To je velika zemlja čiji najveći deo teritorije zauzimaju planine i pustinje, ona se nikad nikome neće pokoriti. Tako je bilo sa Englezima, potom sa sovjetskom vojskom, sad tamo ratuju Amerikanci i perspektiva im nije baš sjajna”, kaže on i dodaje da „treba razumeti i rukovodstvo SSSR-a, jer se Sovjetski Savez u suštini tada nalazio u obruču islamista”. Prema njegovim rečima, pouzdano se zna da su prosovjetski avganistanski rukovodioci više puta molili da se tamo pošalje vojska, i bili odbijani sve do decembra 1979. godine.

„Na kraju krajeva, niko nije ni mislio da će rat trajati tako dugo. Smatralo se da će naša vojska pomoći novom režimu da se učvrsti i da će biti povučena za dva do tri meseca. Najpre je bio poslat ograničen kontingent od 40.000 vojnika, potom je broj vojnika porastao na 147.000, dalje svi znamo...”

Još jedan svedok događaja tog vremena, Aleksandar Boreičev, pukovnik i vojni savetnik, takođe smatra da se Avganistanu moglo pomagati slanjem vojne tehnike i opreme, ali da nije trebalo slati vojsku.

„Odluka o slanju vojske doneta je bez našeg učešća. Ja sam smatrao da ne treba to raditi. Ali, desilo se to što se desilo”, kaže on.

Prema najnovijem ispitivanju javnog mnjenja, koje je obavio VCIOM, skoro 47 procenata građana Rusije smatra da je slanje vojske u Avganistan bilo politička avantura.

Ljubinka Milinčić