Slavimo Dan pobede, nećemo dozvoliti prekrajanje istorije

Dan pobede u Drugom svetskom ratu, 9. maj, simbolično predstavlja jedan od najznačajnijih datuma u novijoj istoriji čovečanstva – kapitulaciju nacističke Nemačke i njenih evropskih saveznika 1945. godine i pobedu nad fašizmom, najvećim zlom 20. veka. Da podsetim da je nacistička Nemačka napala Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine, kad je bombardovan otvoreni grad Beograd. Već 17. aprila potpisana je kapitulacija. Istovremeno, u Zagrebu su nemačke okupacione trupe dočekane cvećem. U Srbiji je ustanak počeo već u julu i Jugoslavija se među prvima u Evropi pridružila antifašističkom stroju – stroju pobednika, kaže u intervjuu za „Politiku” Ljubiša Diković, predsednik Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata (Subnor), general u penziji i bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

Podseća da je ratni vihor odneo je oko četrdeset miliona ljudskih života.

„Najveće žrtve u toj borbi dali su SSSR i Poljska, koja je napadnuta još 1939. godine. Jugoslavija je izgubila više od milion stanovnika, neke od njih na frontu u borbama za oslobođenje, a ogroman broj stanovnika – najviše Srba, Roma i Jevreja – završio je u nacističkim i logorima NDH, među kojima i u zloglasnom Jasenovcu. Danas smo svedoci sve izraženijeg potcenjivanja antifašističke borbe i pokušaja revizije činjenica i rezultata Drugog svetskog rata. U ime Subnora, građanima Srbije čestitam Dan pobede nad fašizmom, 9. maj”, kaže Diković.

Naš sagovornik vodi organizaciju koja danas, za razliku od vremena socijalizma, neguje tradicije svih oslobodilačkih ratova Srbije, zalažući se i za prava boraca koji su branili Jugoslaviju i Srbiju devedesetih godina 20. veka.

Srbija, Rusija i još nekoliko država danas obeležavaju Dan pobede nad fašizmom, a znatan deo zemalja Dan Evrope. Kako gledate na to?

Zašto Dan Evrope, a ne Dan pobede? – Zato što pobeda podrazumeva pobednike i poražene izazivače rata, a to su u Evropi bili Nemačka, Italija i njihovi tadašnji saveznici.

Dan Evrope je očigledan primer revizije istorije, jer ne pominje ni najveći sukob u istoriji, ni agresore, ni žrtve, ni nacizam, ni fašizam. Mogu da zaključim da je fašizam u Drugom svetskom ratu poražen, ali nije nestao i da se kroz prekrajanje istorije pokušava da se gubitnici mešaju s pobednicima da bi se njihova odgovornost za najveću katastrofu u 20. veku umanjila, ako ne i izbrisala. Slobodarskim narodima, među kojima istaknutu ulogu imaju i Srbi, predstoji borba u miru da afirmišu antifašističku borbu i neguju njene rezultate, za koje su dali ogromne žrtve.

Na čelu Subnora ste od 2025. godine, jedan od Vaših prioriteta je ostvarivanje prava boraca, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca. Koliko uspevate u tome?

Herojstvo u ratu je odbrana otadžbine, a herojstvo u miru je briga o onima koji su se za nju borili ili stradali i upravo je to u žiži delovanja Subnora, bez ikakvih ideoloških i drugih predznaka. Moram da ukažem na realan problem u ostvarivanju tih ciljeva, koji je posebno izražen poslednjih nekoliko godina, a to je prava inflacija boračkih udruženja, kojih samo u Beogradu ima više od sto. Da li je potreban toliki broj udruženja? Znamo da svi imamo isti, zajednički cilj – to je briga o borcima, porodicama palih drugova i poboljšanje našeg statusa, a svi mi, kao nevladine organizacije, finansiramo se od simbolične članarine i priloga dobrotvora.

Smatram da je ukrupnjavanje pravi put za efikasnije rešavanje problema koji nas tište i više od četvrt veka posle završetka agresije NATO-a na SR Jugoslaviju. Subnor, sa više od 80.000 članova i razvijenom organizacionom infrastrukturom u skoro svakom većem mestu u Srbiji, mogao bi da bude krovna organizacija koja bi okupila sva boračka udruženja u cilju rešavanja nastalih problema. Kao državotvorna organizacija koju su osnovali antifašisti, borci za slobodu, patriote i rodoljubi, imamo istorijsku vrednost i predstavljamo značajno nematerijalno javno dobro našeg naroda.

Istovremeno, Subnor podjednako neguje tradicije i kulturu sećanja na sve ratove vođene za slobodu Srbije – od Prvog i Drugog srpskog ustanka, preko balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, sve do agresije NATO-a na SRJ.

Ima li danas mesta dilemi u vezi s tim ko je pobedio 1999. godine – NATO ili SRJ? S čime smo izašli na megdan takvoj sili i u čemu je ležala glavna snaga našeg otpora?

Svako ko iole razume i može da shvati snagu 19 najrazvijenijih zapadnih država s globalnom silom Sjedinjenim Američkim Državama na čelu, ne može očekivati vojničku pobedu nad takvom silom. Onog trenutka kad smo odlučili da se takvoj sili suprotstavimo i branimo našu zemlju, bez obzira na nadmoć neprijatelja u svakom pogledu i bez saveznika u svetu – mi smo pobedili. Na megdan tolikoj agresorskoj sili izašli smo s onim što je vekovima u nama – slobodarskom tradicijom i ljubavlju prema otadžbini. Dali smo primer časnom slobodoljubivom delu sveta kako se poštuje, voli i brani otadžbina bez obzira na snagu agresora. Međutim, zlonamerno je potcenjivati i minimalizovati otpor koji su SRJ i njena vojska pružile najvećoj oružanoj sili tokom 78 dana odbrane. Uostalom, rat nije završen kapitulacijom već Kumanovskim sporazumom.

Od ove godine obeležavanje bitke na Paštriku 1999. uvršteno je u državni kalendar, baš kao i kraj bitke na Košarama. Šta mislite o tome i kako bi, po Vašem mišljenju, trebalo obeležavati događaje iz vremena agresije NATO-a na SRJ?

Moj stav je da se bitke ne dele po značaju, jer je na Kosovu i Metohiji vođena jedinstvena bitka svih 78 dana i protiv terorista OVK i Vojske Albanije, uz stalno dejstvo avijacije NATO-a. Komandovao sam 37. motorizovanom brigadom, koja se svih 78 dana borila protiv OVK u Drenici, u centru Kosova i Metohije, uz istovremeno neprekidna dejstva neprijateljske avijacije. Poginula su mi 63 borca, ranjeno ih je 180, nestalo šest. Pitam zašto su u državnom programu obeležavanja samo Košare i Paštrik. Šta je merilo? Zašto deliti borce i procenjivati čiji je doprinos veći? Zašto biti nepravedan prema nekim jedinicama i njihovim pripadnicima i možda umanjivati njihov doprinos borbi? Smatram da bi trebalo obeležavati dan odbrane od agresije NATO-a i borbe za Kosovo i Metohiju. Neka to bude na dan početka ili završetka bitaka na Paštriku ili Košarama, ali da se jedinstvena borba za Kosovo i Metohiju ne deli na važnije i manje važne bitke.

Kako ocenjujete stanje u Vojsci Srbije danas?

Smatram da je Vojska Srbije izrasla u modernu vojsku sposobnu da bude udarna pesnica u odvraćanju eventualnog agresora i u odbrani Republike Srbije. Ona je danas neuporedivo snažnija nego što je bila pre 10, 15, 20 godina, što je, na kraju krajeva, i očekivano zahvaljujući stalnim i znatnim ulaganjima u najmoderniju opremu i naoružanje, kao i organizacionim promenama. Znatno je popravljen i materijalni status pripadnika Vojske. Uostalom, na to nas prisiljava i aktuelna bezbednosna situacija i na našim granicama i u svetu, svakodnevni veliki sukobi i promena načina ratovanja. Međutim, nezadovoljan sam odnosom prema bivšim pripadnicima vojske i uočljivim zapostavljanjem onih koji su ratovali, stvarali i radili u vojsci. Ako se veterani, nekadašnji komandanti ratnih jedinica, ne pozivaju na vojne manifestacije i svečanosti, zašto ne i na konsultacije o vojnim pitanjima, onda je to loša poruka i mladim oficirima i mladima uopšte.

Šta mislite o ponovnom uvođenju obaveze služenja vojnog roka i da li je predviđenih 75 dana dovoljno za savladavanje osnovnih vojničkih veština?

To je strateško pitanje – da li građani Srbije žele potpunu bezbednost i slobodu. Svi vojno sposobni građani Srbije, i muškarci i žene, moraju biti obučeni da brane zemlju, svako u skladu sa svojim sposobnostima. Vojni rok je najefikasniji način osposobljavanja i pripreme građana za odgovor u slučaju ugrožavanja slobode i granica Srbije.

Ako se donese odluka o odmrzavanju obaveznog služenja vojnog roka smatram da je 75 dana kratak rok. Ali, hajde da krenemo, a vreme će pokazati da li je to malo ili dovoljno.

Podignimo spomenik mladom vojniku

Zalažete se za podizanje spomenika vojniku na redovnom odsluženju vojnog roka. Kakav je tokom agresije bio njihov značaj?

To je moj stav i izraz divljenja prema tim dečacima, tek punoletnim, koji su uoči agresije obukli uniformu. Govorim iz iskustva, kao komandant. Njihova neustrašivost, hrabrost, odlučnost, zaslužuje najveće poštovanje. Uvažavajući sve učesnike u odbrani od agresije, od generala do vojnika, činjenica je da su oni borbe na Kosovu i Metohiji izneli na svojim plećima.