Šmit je i eksponent, ali i sramota Nemačke

Pitanje trećeg, hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini ne može izolovano da se posmatra kao nekakav incident koji se desio u Zagrebu u organizaciji desno orijentisanog nevladinog sektora. Kontekst je mnogo složeniji i može se pratiti od Vašingtonskog sporazuma 1994. godine, kojim je formirana Federacija BiH, pa sve do danas, kaže ambasador BiH u Srbiji Aleksandar Vranješ, povodom mape koja je prikazana na pomenutom skupu u Zagrebu na temu Bosne i Hercegovine kao „neuspele države”, koja je naljutila političko Sarajevo.

Na dilemu da li je reč o običnoj provokaciji sa hrvatske strane i pustim snovima autora mape ili o ozbiljnim ciljevima koji bi mogli da se ostvare u nekom istorijskom trenutku, ambasador Vranješ u razgovoru za „Politiku” još kaže:

– U suštini politički predstavnici hrvatskog konstitutivnog naroda u BiH smatraju da su na određen način izigrani. Od činjenice da nisu dobili mogućnost konfederacije sa Hrvatskom, kako su to zamišljali 1994. godine odričući se svoje HercegBosne, preko toga da ih Bošnjaci godinama preglasavaju na izborima za hrvatskog člana Predsedništva BiH, da im nikada nisu dozvolili javni servis u Mostaru, da ne žele da pregovaraju o novom izbornom zakonu koji bi sprečio preglasavanje, da im Bošnjaci onemogućavaju „legitimno predstavljanje”, osporavaju konstitutivnost zbog demografskog pada, itd.

Sve to zajedno dovelo je do značajnog pooštravanja odnosa između Hrvata i Bošnjaka i to je postalo primetno na mnogim poljima. Mostar je nacionalno strogo podeljen grad, a i danas u FBiH postoje „dve škole pod jednim krovom”, gde su bošnjačka i hrvatska deca fizički odvojena u istoj zgradi, pohađaju različite programe u različitim smenama kako se ne bi susretali. Najpoznatija takva škola nalazi se u Stocu, ali procenjuje se da ih postoji preko 50 na teritoriji FBiH. Sve ovo pominjem kako bismo jasnije sagledali trenutne hrvatsko-bošnjačke odnose, pa onda i sam događaj koji se desio u Zagrebu. To je, politički gledano, logičan sled događaja, u kojem će hrvatski konstitutivni narod uz pomoć zvaničnog Zagreba pokušavati da popravlja svoju političku poziciju na teritoriji FBiH podižući vremenom ulog. Pokušali su da inicijativom o izmeni izbornog zakona spreče dalja preglasavanja, što su svi Bošnjaci, bez obzira na političku pripadnost, rezolutno odbili. Danas govore o trećem entitetu, a ko zna, u budućnosti će možda tražiti da se hrvatski kantoni FBiH pripoje Hrvatskoj, sve je moguće. S druge strane, da li će to moći da ostvare, teško je iz današnje perspektive procenjivati, ali da će u toj svojoj političkoj borbi dodatno raštimovati Federaciju BiH, uz eskalaciju političkih sukoba sa Bošnjacima, u to ne sumnjam, kaže ambasador Vranješ.

Čini se da takav treći entitet ne bi smetao Republici Srpskoj, koja samo ne želi unitarnu BiH?

Republika Srpska ovaj problem doživljava kao unutrašnje pitanje Federacije BiH i sve dok njihovi politički bilo dogovori, bilo konflikti ne dotiču ustavnu i teritorijalnu poziciju Srpske, zvanična Banjaluka se neće mešati. Taj stav je bio vidljiv i tokom pregovora o izmenama izbornog zakona tokom 2021. i početkom 2022. godine, ali i tada smo gledali pokušaje da se u ovo pitanje „uvuče” i Republika Srpska. Milorad Dodik, kao tadašnji član Predsedništva BiH, jasno je odbacio svaki pokušaj da se kroz ovo pitanje obuhvata i ustavna pozicija RS i do danas nismo odstupili od tog pristupa. Tako da je i pitanje trećeg entiteta nešto što treba da razreše Bošnjaci i Hrvati među sobom. Ono što je sigurno, bošnjačka politička elita, bez obzira na stranačku podeljenost, ima jedinstven stav da BiH treba dodatno unitarizovati, a entitete oslabiti do nivoa nestanka, a ne vršiti njenu decentralizaciju. Tako da je potencijalna teritorijalna podela FBiH potpuno u suprotnosti sa bošnjačkim hegemonističkim ambicijama kojima se godinama zanose. Zato u BiH ne postoji mogućnost unutrašnjeg dijaloga između dve strane – Republike Srpske i FBiH i tri konstitutivna naroda, kako dejtonski Ustav nalaže. Zvuči paradoksalno, ali ovim svojim težnjama za političkom dominacijom nad celom BiH, Bošnjaci u stvari ruše ovu krhku državnu zajednicu.

Da li bi BiH mogla da bude „uspela država” sa tri entiteta, ako to već nije sa postojeća dva?

Bosna i Hercegovina je dejtonski oktroisani konstrukt koji do danas funkcioniše kao državna zajednica dva entiteta koja su se usaglasila 1995. godine zarad uspostavljanja mira da nastave život u BiH na bazi ravnopravnosti tri konstitutivna naroda. Dakle, BiH nije nacionalna država Bošnjaka i ostalih građana, kako Sarajevo zamišlja uređenje, nego nacionalno strogo podeljena državna zajednica koja ima šansu da opstane dokle god nisu ugrožena politička i ustavna prava niti jednog od tri konstitutivna naroda. Iz ove perspektive, potencijalna podela FBiH na dva entiteta bez bilo kakvih teritorijalnih ustupaka Republike Srpske dodatno bi izbalansirala političke odnose tri naroda, a BiH bi više ličila na konfederaciju nego što je danas slučaj i verovatno bi tako imala veću šansu da politički opstane. Naravno, to isključuje unitarističke planove političkog Sarajeva kojih će se oni teško odreći. Tako da je i politički i pravno ovaj scenario skoro nemoguć. Pre će se BiH raspasti nego što će se postići unutrašnji dogovor da se podeli FBiH na dva entiteta.

Izmena dejtonske strukture BiH koja bi išla u pravcu suprotnom od centralizacije sigurno ne bi imala podršku ni dela međunarodne zajednice oličene u visokom predstavniku. Mislite li da bi se moglo desiti da na mesto na kojem je trenutno Kristijan Šmit jednog dana dođe neko sa više sluha za interese svih nacionalnih zajednica u BiH? Ili je ipak veća šansa da se Kancelarija visokog predstavnika (OHR) zauvek zatvori?

Pozicija zapadnog dela međunarodne zajednice, pod kojom podrazumevam lažnog visokog predstavnika Šmita, OHR, fantomsku instituciju Savet za implementaciju mira (PIK), strane sudije u Ustavnom sudu BiH, političke i obaveštajne predstavnike ambasada kvinte u BiH itd, koji se ponašaju kao politički akteri u BiH, najviše podsećaju na „okupacionu upravu” uspostavljenu spoljnom političkom i vojnom silom bez suverenog pristanka tri konstitutivna naroda. Kontraargument na ovaj stav bi verovatno glasio da su se sve potpisnice Dejtonskog mirovnog sporazuma usaglasile u Aneksu 1a i Aneksu 10 da postoji strana vojska i visoki predstavnik na teritoriji BiH, ali problem je to što se njihovi predviđeni mandati značajno razlikuju od njihovog delovanja u praksi poslednje tri decenije. Niko se u BiH nije saglasio da strani akteri vrše represiju nad građanima BiH. Kao primer pomenuću da su ove godine navršene dve decenije kako je u Rogatici ubijena Rada Abazović na svom kućnom pragu od strane italijanskih pripadnika EUFOR-a, prilikom čega su teško ranjeni tada njen maloletni sin Dragoljub i suprug Dragomir. Koji aneks Dejtonskog sporazuma je ovlastio stranu vojsku da ubija civile i da pri tome nikome krivično ne odgovaraju? Ovaj slučaj nesrećne porodice Abazović nikada nije doživeo neku sudsku pravdu, a strana „okupaciona uprava” u BiH je ovu tragediju pravdala pravom koje im je navodno dao Dejtonski sporazum. Takođe, niko se u BiH nije usaglasio da visoki predstavnik može da izađe iz okvira Sporazuma o civilnoj implementaciji (Aneks 10), pa da smenjuje izabrane funkcionere, nameće zakone, menja ustave, vrši prenos nadležnosti, kažnjava, presuđuje. Niko se u BiH nije usaglasio sa prevarom zvanom „bonska ovlašćenja” koja će visokom predstavniku dati neograničena ovlašćenja neuporediva ni sa jednom praksom u demokratskim državama na svetu. I mnogo je takvih primera, tako da bi jedino pravedno rešenje koje bi pomoglo opstanku državne zajednice BiH bilo da se zauvek demontira „okupaciona uprava” u BiH, a nikako da se traže modeli kako da opstane i dalje. Šmitovo prisustvo više od četiri godine u BiH je samo dodatno oslabilo njene temelje, tako da u Sarajevu postoji i malo državotvorne svesti među bošnjačkom političkom elitom, oni bi prvi trebalo da ga doslovno fizički isteraju iz BiH.

Prema Vašem nedavnom izlaganju, ta prilika (gašenje OHR-a) ukazuje se ubrzo po odlasku Šmita iz Sarajeva.

Pozicija Kristijana Šmita je u međuvremenu postala teret pre svega Nemačkoj, čiji je direktni eksponent u BiH. Podsećam, on od 2021. godine boravi u BiH sa nemačkim diplomatskim pasošem, bez mandata Saveta bezbednosti UN, kako je propisano, uz obezbeđenje koje čini zvanična nemačka policijska služba koju finansira njihovo resorno ministarstvo. Drugim rečima, Šmit je i eksponent, ali i sramota Nemačke, jer pod njihovim direktnim finansiranjem deluje i pravi haos u BiH. S druge strane, verujem da su i oni svesni toga, te su tražili neku „izlaznu strategiju” kako bi uz što manje bruke povukli svog eksponenta. To su pronašli u proceduri penzionisanja, pa se može očekivati da će nakon oktobarskih izbora, gde se ponovo planira neko Šmitovo mešanje u izborni proces kao što je činio 2022. godine, ovaj lažni visoki predstavnik konačno napustiti BiH. U tom slučaju, u redovnoj novembarskoj sesiji SB UN na kojoj će se govoriti o BiH, mogli bismo da očekujemo da se otvori tema budućnosti OHR-a. Teško je da će se uspostaviti konsenzus, ali čini mi se da su političke prilike mnogo povoljnije nego 2021, kada su zapadne države zaobišle Savet bezbednosti i kada je Šmita nelegalno imenovao fantomski PIK.

Koliko Rusija i Kina mogu da utiču sada, ako već nisu mogle da spreče dolazak Kristijana Šmita? I kakve su šanse za uvažavanje stava Rusije da bi glasala za novog visokog predstavnika samo ako on dobije mandat ne duži od godinu, dve, sa osnovnim zadatkom da pripremi zatvaranje OHR-a, a da u međuvremenu ne koristi bonska ovlašćenja?

Pretpostavimo da su Rusija i Kina ostale na istim stanovištima kao i 2021. da bi bile spremne da glasaju za novog i njima prihvatljivog visokog predstavnika ukoliko bi dobio ograničen mandat kao što ste lepo pojasnili. S druge strane, teško je očekivati da oni ovaj stav mogu nametnuti ostalim članicama Saveta bezbednosti UN. Međutim, ono što možemo da očekujemo jeste da se pozicija SAD promenila prema OHR-u u odnosu na 2021. godinu. To vidimo iz nekoliko pokazatelja. Pored vidljive pasivizacije poslednjih godinu dana kada je reč o mešanju SAD u unutrašnja pitanja BiH, vidimo da nisu voljni da više finansiraju OHR i PIK u meri kao što je to bio slučaj poslednje tri decenije. Iz tih pokazatelja možemo da pretpostavimo da bi i SAD mogle da budu na sličnim stanovištima kao i Rusija i Kina, da OHR treba zatvoriti kroz ograničen mandat nekog svima prihvatljivog visokog predstavnika. Ako bi to prihvatili svi u SB UN, u tom slučaju BiH bi dobila legalnog visokog predstavnika koji ne bi vršio represiju i pravio haos u BiH, nego bi se fokusirao isključivo na gašenje OHR-a. S druge strane, ukoliko bi se takvom scenariju usprotivile Velika Britanija i Francuska ulaganjem veta u SB UN, stvorila bi se ponovo situacija kao i 2021. godine – da ovo jedino telo zaduženo za imenovanje visokog predstavnika ne može to da obavi zbog manjka dogovora među stalnim članicama. Jedina razlika je u tome što bi u ovom slučaju SAD teško podržale ponovno nelegalno imenovanje visokog predstavnika od strane PIK-a, što bi moglo dovesti do situacije da ostane OHR, ali bez visokog predstavnika.

To bi bio presedan...

To bi ponovo bio presedan, jer OHR nije institucija nego doslovno kancelarija visokog predstavnika kao pomoćno telo, te se postavlja pitanje kako može funkcionisati samostalno. To bi otvorilo onda nova pitanja legalnosti njihove pozicije u BiH, ali i finansiranja, te ko bi ih predstavljao, ali i predsedavao upravnom odboru PIK-a. Ta situacija bi još više izvrgnula ruglu „okupacionu upravu” u BiH i verovatno ne bi dugo potrajala. Bez obzira na to da li se neki od ovih potencijalnih scenarija mogu na kraju ostvariti, jedno je sigurno – proces demontaže „okupacione uprave” krenuće na ovu jesen. Koliko će trajati, kakve varijacije možemo očekivati, ali i posledice, vreme će pokazati.

Hoće li Trampova administracija u ovom slučaju imati više sluha za želje i stavove Banjaluke?

Spoljnopolitičke aktivnosti rukovodstva Republike Srpske poslednjih meseci se kreću u pravcu povećavanja stepena razumevanja sa Sjedinjenim Američkim Državama, kao i održavanja već odličnog partnerstva sa Rusijom, Izraelom, Kinom, Mađarskom, a sve zajedno pod snažnom podrškom matice Srbije koja je naš glavni oslonac. Zasad beležimo odlične rezultate, tako da bismo mogli očekivati da će Trampova administracija imati više sluha za stavove Republike Srpske. Naposletku, spremnost za unapređenje odnosa već su i manifestovali prilikom ukidanja sankcija rukovodstvu RS, otvorenosti da razgovaraju i da čuju naše stavove, kao i posetom Trampa Mlađeg Banjaluci koja je bila važan pokazatelj da naši odnosi prvi put nakon trideset godina idu u dobrom pravcu. Zato sam optimista da će SAD imati mnogo odmerenije i realnije poglede na budućnost OHR-a, a već sesija Saveta bezbednosti UN o BiH zakazana za 12. maj može biti dobar orijentir šta možemo očekivati u novembru kada konačno budemo videli leđa nelegalnom Šmitu.