Svet na plutajućem karantinu

Obrni, okreni, uvek sve dođe na isto: prvo se pojavi strašna vest o smrtonosnom virusu, potom usledi panika, zatim se pojave eksperti, pa za njima eksperti koji demantuju eksperte i konačno, društvene mreže koje demantuju – sve redom. Tada se oglasi Svetska zdravstvena organizacija, a Bil Gejts diskretno počne da sitna pisma piše, najavljujući novu, ovoga puta još strašniju pandemiju. Gde li je stari dobri Bil diplomirao medicinu, pojma nemam, niti to bilo ko zna, ali ovaj globalni tajkun i prorok nesreće osvane čim se pojave epidemiolozi u onim futurističkim zaštitnim kombinezonima. Da se čovek smrzne od groznice.

Hantavirus zaista postoji, bez svake sumnje je opasan i iznenada se pojavio na kruzeru pod holandskom zastavom koji je isplovio iz Argentine. Naravno da se raspojasao baš tamo. A gde bi drugo? U svetu u kojem bogati više ne letuju na zemlji nego plutaju po vodi, na luksuznim brodovima velikim kao ploveće državice, virusi su, izgleda, odlučili da prate trendove. Nema više zabitih sela i egzotičnih prašuma gde bi se razvio smrtonosni soj. Nego, kada smo već kod prašuma, gde li je nestala ebola? Zna li se šta?

Sada je drugačije, epidemije se dešavaju uz šampanjac, švedski sto i romantični pogled na pučinu. Globalizacija, ali sa simptomima: temperatura, infekcija, smrt. I lokdaun na pučini!
Ovoga puta kruzer nije udario u ledeni breg, kao onomad, 1912. godine „Titanik”, nego je, valjda, neki holandski par posmatrao ptice na deponiji gde uglavnom borave pacovi koji prenose virus. Par se posle izleta na đubrištu popeo na palubu i ušao u kabinu. Nakašljali se ljudi i kroz zatvoreni ventilacioni sistem virus je počeo da putuje po kruzeru, baškareći se u luksuzu i prenoseći jezu.

Kod „Titanika” je ipak bilo romantičnije. Nije bilo centralne ventilacije. Kapetan je bio u svečanoj sali sa najbogatijim ljudima onog vremena, dok su njegovi oficiri na komandnom mostu verovatno bili zauzeti važnijim stvarima od posmatranja okeana. Ostalo je istorija o kojoj je snimano nekoliko filmova, a onaj u kojem Dikaprio spasava svoju bucmastu devojku, prepuštajući joj mesto na priručnom splavu, dok on tone na dno, osvojio je 11 Oskara.

Dok čitam kako se ovaj pacovski virus širi među putnicima na kruzeru „Hondius”, kao neplaćeni ultraolinkluziv, sećam se kako smo pre samo nekoliko godina učili nove reči iz pandemijskog bontona: socijalna distanca, lokdaun, maske, pranje ruku alkoholom. Sećate se tog zdravstvenog i psihološkog stanja tokom kovida? Nije to ništa, trajaće dve nedelje, govorilo se u početku, pa su se dve nedelje pretvorile u dve godine, a onda je nastupila kolektivna amnezija, sa trajnim posledicama.

E, sad, svako će postaviti logično pitanje: kako je zaista moguće da civilizacija koja šalje rakete da kruže oko Meseca kao ringišpil u luna-parku, pa pravi veštačku inteligenciju, koja čak komponuje muziku i razmišlja umesto nas, ne može da izađe na kraj sa nečim što i mikroskop jedva detektuje?
Zvanični i referentni izvori će reći: šta da se radi, to je priroda, to su mutacije, to je nepredvidivost. Ako se sa lekara i Svetske zdravstvene organizacije prebacimo na internet, čeka nas opasan zaplet koji su smislili opaki i moćni tipovi: virus je prvo testiran, onda pažljivo kontrolisan, pa pušten na slobodu. Mnogi će reći da je to borba farmaceutskih kompanija za tržište, neko da je ovo geopolitički signal, a neko da je samo početak nečega mnogo većeg. Eno teoretičara zavere, voda im curi na usta po internet zabitima od zadovoljstva. Nego, pominje li više iko Epstajnove fajlove?
Naravno da svaka od tih teorija ima svoju publiku, svoju logiku i svoju dozu uverljivosti. Jer ruku na bubrege i pluća, tamo gde udara ovaj virus, živimo u vremenu u kojem je istina izgubila borbu sa percepcijom. Više nije pitanje šta je tačno, nego šta zvuči dovoljno moguće.
I tako, dok kruzer plovi kao izolovana metafora sveta, kao zatvoreni sistem pun privilegija, straha i klimatski kontrolisanog vazduha, homo sapijensi sa kopna gledaju i čekaju ishod. Da li da se smeju ironiji ili da proveravaju zalihe brašna, zejtina i konzervi. Ako nas je korona nečemu naučila, onda je to da se istorija ne ponavlja kao farsa, nego kao još užasnija farsa!
Treba li dokaz? Kao po nekom nevidljivom scenariju koji kruži između redakcija, na berzama, u političkim kabinetima i vojnim štabovima, hantavirus je izbio u prvi plan. Ne u laboratoriji ili na deponijama, nego u udarnim vestima.

Brojanje zaraženih na plutajućem simbolu lažne nedodirljivosti, potom panična potraga za onima koji su se ranije iskrcali, a možda su zaraženi, skrenula je pažnju sa rata u Iranu, dok je onaj u Ukrajini već pomalo zaboravljen. Ili smo se na njega toliko navikli da je počeo da liči na vremensku prognozu: sutra će biti pretežno oblačno, uz verovatnu padavinu dronova.
Ali šta je sa globalnom recesijom? I to ne bilo kakvom, nego, kako kažu ekonomski eksperti u skupim odelima, nezabeleženom u istoriji. Kao da smo sve prethodne zaboravili, pa je potrebno da nas podsete da uvek može gore. Berze podrhtavaju, valute padaju, samo su superbogataši bogatiji za po koju milijardicu dnevno, dok ljudi ponovo uče stare trikove preživljavanja. Dakle, krivulja kretanja civilizacije je odavno nacrtana: rat, ekonomska kriza, kratko primirje, pa virus. I onda ponovo, istim redom. Kao da je to EKG čovečanstva! Kao da je neko, negde, odlučio da je svet postao previše napet, odnosno, da su mu popustili živci, pa treba ubaciti nešto univerzalno, nešto što svi razumeju: strah od nevidljivog. Jer geopolitički sukobi su isuviše komplikovani, ali virus, strah od bolesti i smrti razume svako. Ma kako paradoksalno zvučalo, virus je demokratičan u svojoj pretnji.
Otuda teorije zavere postaju sve više legitimne. Da li je moguće da se pažnja opet preusmerava? Da li je lakše pričati o mikroskopskim neprijateljima nego o makropolitičkim interesima?
Da li je virus savršena kulisa za ono što se dešava iza scene, a to je grabež velikih sila, preraspodela moći, resursa i uticaja?
Jer dok gledamo kruzer kao ideju globalnog karantina, negde se crtaju nove mape gasovoda i naftovoda. Dok se broje inficirani, neko drugi mobiliše vojske. Dok čekamo konferencije za medije od zemlje do zemlje o pacovskom soju, negde se vode razgovori bez kamera i nezvanih gostiju.
Tako počinju svi dobri politički trileri. Mediji su već počeli da crtaju apokaliptične scenarije: „Moguća nova pandemija”, „Virus koji se brzo širi”, „Svet na novoj ivici pakla”, „Može li virus da stigne do nas”.
I dok sve to čitamo, zaista ne zvuči bez veze da je ovo pažljivo režirana repriza kovida. Ali šta ako se ovaj niz događaja dešava slučajno? Šta ako se virusi zaista pojavljuju bez plana, ratovi izbijaju bez producenata iz senke, a ekonomije propadaju jer su jednostavno prsle.

Dakle, šta ako nema nikakve zavere, nikakvog velikog scenarija, već samo živimo u haosu koji pokušavamo da objasnimo sočnim pričama?
Ako je tako, to je onda najstrašnija dijagnoza današnjeg sveta! Zato što, ako nema scenarija, onda nema ni autora. Ako nema autora, onda nema ni kraja.
I tako plovimo kao ukleti kruzer, između dve krajnosti: da verujemo da neko vuče konce ili da prihvatimo da konaca uopšte nema. Između ta dva izbora, hantavirus je samo sićušni, uporni podsetnik da smo, uprkos svim satelitima, strateškim analizama i superračunarima i dalje ranjiviji nego što možemo da zamislimo.
Kruzer i dalje plovi. Ratovi i dalje traju. Berze i dalje drhte.

A svet, kao i uvek, nastavlja dalje. Sa maskom ili bez nje. Nego, da li ste se vakcinisali?