Nuklearna energija – neminovnost

Da li Srbija posle decenija moratorijuma na gradnju nuklearki ima i dalje sve vreme sveta da razmišlja o gradnji svojih nuklearnih kapaciteta ili učešću u gradnji s komšijama? Bilo da je reč o Mađarskoj kroz projekat „Pakš 2”, Bugarskoj ili Rumuniji? Ili treba da imamo male modularne reaktore koji su prenosivi i mogu se montirati na izabranoj lokaciji.

– Nuklearno gorivo je jedini izvor koji može da pomiri industrijski razvoj i očuvanje prirode, jer proizvodi ogromne količine energije na najmanjem mogućem prostoru, uz minimalne emisije. Ja to ne bih postavio kao pitanje „ili-ili”, već kao pitanje redosleda koraka, kaže u razgovoru za „Politiku” Miloš Lazarević, doktorand i istraživač-pripravnik na Mašinskom fakultetu u Beogradu, dobitnik prve nagrade u Obninsku za ideju malih modularnih fuzionih reaktora.

Nedavno ste predstavili svoj rad „Energija budućnosti – da li je nuklearna energija NE ključ za opstanak planete?” Kakav je odgovor?

Odgovor je nedvosmisleno – da. Nuklearna energija nije samo jedan od izbora, ona je civilizacijska neminovnost. Čovečanstvo stoji pred najvećim izazovom, nikada nam nije trebalo više energije, a nikada nismo imali manje prostora za greške. Ako želimo da dekarbonizacija ne ostane samo lepa reč na papiru, već realnost koja čuva planetu, moramo prihvatiti da su Sunce i vetar naši saveznici, ali da je atom naše energetsko sidro. Nuklearno gorivo je jedini izvor koji može da pomiri industrijski razvoj i očuvanje prirode, jer proizvodi ogromne količine energije na najmanjem mogućem prostoru uz minimalne emisije. Opstanak planete ne zavisi samo od toga koliko ćemo energije proizvesti, već od toga koliko ćemo biti mudri da iskoristimo tehnologiju koja nam je već decenijama na raspolaganju. Zaključak je jasan – bez nuklearne energije jednačina opstanka jednostavno nema rešenje.

Ako tvrdite da jeste, koliko je prihvatljivo opravdanje onog dela populacije koji kažu da nije, jer imaju i danas strah posle Černobilja?

Razumem strah jednog dela javnosti. Černobilj je ostavio dubok trag, ne samo u istoriji nuklearne energetike već i u kolektivnom pamćenju ljudi. Zato mislim da taj strah ne treba potcenjivati, niti ga odbacivati kao iracionalan. Naprotiv, o njemu treba razgovarati otvoreno i argumentovano. Važno je reći i da današnja nuklearna energetika nije ista kao ona iz osamdesetih godina prošlog veka. U međuvremenu su se promenili reaktori, materijali, sistemi upravljanja i nadzora, ali, pre svega, promenilo se i samo razumevanje bezbednosti. Bezbednost više nije „dodatak” projektu, već njegovo središte.

Volim da napravim poređenje sa automobilskom industrijom. Vozila iz sedamdesetih i osamdesetih godina se ne mogu porediti sa današnjim, koji imaju čitav niz sistema zaštite. Slično je i sa nuklearnom tehnologijom: nesreće iz prošlosti nisu zaboravljene, već su ugrađene u današnje strože standarde i sisteme bezbednosti.

Ima li sigurnijeg snabdevanja energijom od nuklearki i možemo li u energetsku tranziciju bez ove bazne energije?

Nisam siguran da možemo govoriti o ozbiljnoj energetskoj tranziciji bez stabilnog izvora bazne energije. Ako pogledamo samo poslednjih dvadesetak godina, broj stanovnika na planeti porastao je za više od milijardu, a potrošnja električne energije za približno sedamdeset odsto. Uz to, promenila se i sama priroda potrošača. Danas ne govorimo samo o domaćinstvima i klasičnoj industriji, već i o složenoj digitalnoj infrastrukturi neophodnoj za rad veštačke inteligencije, koja troši ogromne količine energije i zahteva neprekidno napajanje. Primera radi, pojedini data centri zauzimaju stotine hiljada kvadratnih metara i zahtevaju snagu uporedivu sa velikim elektranama.

Obnovljivi izvori su neophodni i treba ih razvijati, ali oni zavise od meteoroloških uslova i geografskog položaja. Nuklearna energija je važna jer obezbeđuje veliku količinu stabilne i čiste električne energije. Ona tranziciju čini ne samo ekološkom već i tehnički izvodljivom.

Sve se više priča o malim modularnim reaktorima ili u učešću u nekoj većoj nuklearki, tipa „Pakš 2”, šta biste vi rekli i odabrali?

Ja to ne bih postavio kao pitanje „ili-ili”, već kao pitanje redosleda koraka. Mali modularni reaktori su veoma perspektivna tehnologija. Reč je o reaktorima električne snage do 300 megavata, koji se u većoj meri mogu fabrički izrađivati, a zatim dopremati i montirati na lokaciji. To otvara prostor za decentralizovanu proizvodnju energije i postepeno povećanje kapaciteta dodavanjem novih modula.

Međutim, ta tehnologija je još uvek u ranoj fazi komercijalne primene. Danas u svetu imamo svega nekoliko operativnih primera u Ruskoj Federaciji i Kini. Zato mislim da Srbija ne treba da žuri, već da korača postepeno.

Realniji prvi korak bio bi učešće u većem nuklearnom projektu, poput „Pakša 2”. Tako bismo brže uveli nuklearnu energiju u svoj energetski miks, a naši stručnjaci bi stekli dragoceno iskustvo. Posle toga dolazi sopstvena nuklearna elektrana, a kada tehnologija sazri i mali modularni reaktori.

Ako već govorimo o delu populacije koji zazire od nuklearki, da li je uslovno rečeno manje zlo imati je na granici s Mađarskom ili u svojoj zemlji?

Posledice nuklearnih akcidenata ne poznaju državne granice. Srbija se već nalazi u nuklearnom okruženju, jer su nuklearne elektrane u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj na svega stotinak kilometara od nas. Međutim, kada govorimo o rizicima, treba reći da su oni u savremenoj nuklearnoj industriji svedeni na minimum. Naravno, niko ozbiljan ne tvrdi da rizik uopšte ne postoji, kao što ne postoji nijedna tehnologija koja ne nosi neku vrstu rizika. Isto tako moramo da se zapitamo koliki bi bio strateški i geopolitički rizik ukoliko Srbija ne bi izgradila sopstvenu nuklearnu elektranu. Svedoci smo sve većih nestabilnosti kada je reč o cenama i snabdevanja fosilnim gorivima, na kojima naša zemlja i dalje u ogromnoj meri temelji svoj energetski sistem.

Jedan konvencionalan nuklearni reaktor zahteva zamenu goriva na otprilike godinu i po dana. Ako imate još jedan kontingent goriva u rezervi, obezbedili ste stabilnost za period od oko tri godine. Kod malih modularnih reaktora taj period je još duži – zamena goriva se predviđa na tri do sedam godina, a kod nekih prototipova čak na deset do dvadeset godina. Za Srbiju najveći rizik nije u tome da ozbiljno otvori pitanje nuklearne energije, već da u vremenu energetskih i geopolitičkih nestabilnosti ostane bez sopstvenog stabilnog, dugoročnog i strateški važnog izvora električne energije.

Kakva je uloga nuklearne energije u savremenim energetskim sistemima i šta su globalni trendovi kada je NE u pitanju?

Nuklearna energija danas ima ulogu stabilnog oslonca u savremenim energetskim sistemima. U svetu radi više od 400 nuklearnih reaktora, koji proizvode oko devet odsto svetske električne energije, dok u Evropskoj uniji nuklearke obezbeđuju približno četvrtinu proizvodnje. Važno je primetiti da se sve veći broj zemalja vraća nuklearnoj energiji ili je prvi put uvodi. Poljska je pokrenula nuklearni program, Italija razmatra povratak posle višedecenijske pauze, Švedska planira nove reaktore, a i Srbija je, posle ukidanja moratorijuma, otvorila prostor za ozbiljan razgovor o nuklearnoj energetici. To nije slučajno, već posledica potrebe za stabilnom, čistom i sigurnom energijom.

Pored malih modularnih reaktora, važan trend je i bolje iskorišćenje goriva. Čak 96 odsto istrošenog nuklearnog goriva može se ponovo iskoristiti. Isto tako, oplodni nuklearni reaktori, koji proizvode više goriva nego što ga troše, već su realnost i nalaze se u komercijalnoj upotrebi u Ruskoj Federaciji.

Srbija nema ni dovoljno kadra i još premišlja šta bi i kako bi kada je NE u pitanju. Imamo li sve vreme sveta da se dvoumimo, utoliko pre što smo imali decenijama moratorijum na gradnju?

Ne bih rekao da imamo „sve vreme sveta”. Naprotiv, svaki dan odlaganja ima svoju cenu, jer se energetski sistemi ne grade preko noći. Nuklearni program nije samo izgradnja elektrane; to je dugoročan proces koji podrazumeva obrazovanje kadrova, jačanje institucija, regulativu, industrijsku bazu i međunarodnu saradnju.

Decenijski moratorijum nas je, nažalost, držao u nekoj vrsti hibernacije. Izgubljeno je vreme, a sa njim i deo znanja i kadrovskog kontinuiteta. Ali to ne znači da Srbija počinje od nule. Naprotiv, imamo ozbiljan stručni potencijal – na Mašinskom fakultetu, Fakultetu za fiziku, Elektrotehničkom fakultetu, u Institutu „Vinča”, ali i među našim stručnjacima u inostranstvu.

Na Mašinskom fakultetu u Beogradu se već radi na formiranju modula za nuklearno mašinstvo, što je važan korak posle gotovo četiri decenije zastoja. Naravno, nijedna institucija ne može sama da iznese ovakav projekat. Potrebna je nacionalna sinergija – univerziteta, instituta, ministarstava, privrede i energetskog sektora.