Prevelike ambicije

Balet Narodnog pozorišta u Beogradu izveo je, kao svoju prvu premijeru ove sezone, balet Don Kihot, Ludviga Minkusa, u koreografskoj obradi čuvenog ruskog igrača i koreografa Vladimira Vasiljeva. Ovaj igrač je svojim sjajnim interpretacijama baletske klasike, zajedno sa Pliseckom, Lijepim, Maksimovom... obeležio zlatno doba Baljšog teatra, gostovao na mnogobrojnim scenama širom sveta, a broj nagrada koje je dobio gotovo da premašuje veliki broj ostvarenih uloga.

Balet Don Kihot čiji libreto pozajmljuje likove i osnovnu ideju iz Servantesovog romana, jedan je od najizvođenijih. Na scenu Narodnog pozorišta postavljen je 1931, a ovo je njegova četvrta verzija. Ona obuhvata original koji je Marijus Petipa postavio na sceni Baljšog teatra 1869. godine, koji su zatim dorađivali Gorski i Golezovski, da bi sada u njega i Vladimir Vasiljev uneo neke izmene – spojio je prvi i drugi čin, ubacio prologe, kao i veliki antre na početku drugog čina, sjedinio uloge Ulične igračice i Mercedes, ubrzao tempo...

Međutim, ove promene nisu suštinski doprinele kvalitetu postavke, a osnovni problem sa kojim se suočava ova verzija Don Kihota jeste neusklađenost scene Narodnog pozorišta i broja igrača, kao i tehnička neusklađenost koreografskih elemenata sa mogućnostima određenih mladih solista. Kao iskusan koreograf i igrač, Vasiljev je morao znati da scena skromnih dimenzija ne može da podnese razmere jednog spektakla, već da će tako delovati natrpano, pompezno, zagušeno. Kostimi kao da su podržavali tu inklinaciju kiču, pa su vijorile zastave čak osam toreadora, dok su u drugom činu umesto belih pački u slici Sna pred gledaocima defilovale balerine u roze, ljubičastim i plavim pačkama, što je zajedno sa osam malih Amora delovalo kao prizor iz neke predstave za decu. Prolozi su usporili radnju a druga slika u ciganskom taboru urađena je dosta nejasno i konfuzno. Takođe, koreograf je morao proceniti da bi određene tehničke elemente trebalo prilagoditi igračima Beogradskog baleta. Čitavom projektu se zapravo moralo pristupiti mnogo racionalnije i promišljenije.

Brojni ansambl bio je ipak odlično uvežban, Drugarice – Ivana Kozomara i Milja Đurić u prvom činu bile su šarmantne i ubedljive, a Tamara Ivanović kao Mercedes tehnički i scenski superiorna, ako se izuzme mali peh i proklizavanje na samom kraju predstave. Dejan Kolarov nije bio pravi izbor za ulogu Toreadora, pa se ovaj, inače daroviti igrač, mučio u ulozi koja mu ne leži. U svom lošijem izdanju bio je i Jovan Veselinović u ulozi Bazila. Premijera, psihološki pritisak i neusklađenost tehničkih zahteva učinili su svoje, pa je ovaj mladi solista delovao nesigurno i bio ne baš pouzdan partner prvakinji baleta Ani Pavlović. Ona je pak bila izuzetno ubedljiva u ulozi Kitri, dramski izražajna, tehnički precizna, sa odličnom vrteškom i sigurnim, lepim balansima. Razigrana i šarmantna, Ana Pavlović je nosila najveći teret predstave, i sa lakoćom odolevala izazovima brzog tempa.

Izvanrednu interpretaciju imala je i Olga Olćan u ulozi Ciganke, pa je njena dramatična, izražajna igra zasluženo ispraćena ovacijama. Korektne uloge ostvarili su i Svetozar Adamović kao Sančo Pansa i izuzetno šarmantan Denis Kasatkin u ulozi Gamaša.

Orkestrom, koji je bio iznenađujuće tih u prvom delu, ali korektan u interpretaciji, dirigovao je Johanez Harnajt.

Iako je rad sa Vladimirom Vasiljevim, i njegovim asistentom Viktorom Barikinim sigurno bio dragocen za naše igrače, neosporan je zaključak da je ova postavka Don Kihota, u potrebi da dočara duh i temperament Španije otišla predaleko i izgubila na svojoj stilskoj prefinjenosti. Predstavu je trebalo i u stilskom i u tehničkom smislu pročistiti, i kreirati sa manje ambicija i manje pompeznosti.