Mukotrpni „digitalizovani" ulazak u zemlje Evropske unije

Uvereni da su pečati na pasošu koje su nam lupili carinici na beogradskom aerodromu poslednja uspomena na „staru eru” putovanja i da polećemo u digitalnu budućnost Evropske unije, sleteli smo na aerodrom u Napulju 1. maja, oduševljeni činjenicom da za Praznik rada nije bilo gužve u dva sata po podne, kada je avion „Er Srbije” počeo da rula napolitanskom pistom. Kako smo ispali naivni!

Iako su neke zemlje Evropske unije najavile privremenu suspenziju EES sistema u letnjem periodu, ozbiljno zabrinute činjenicom da bi kilometarske kolone na granicama u kombinaciji sa 40 stepeni u hladu mogle odvratiti brojne turiste od letovanja, druge su počele sa punom primenom ovog sistema. Podsećanja radi, EES (Entry/Exit System) predstavlja novi digitalni sistem Evropske unije namenjen evidenciji ulazaka i izlazaka državljana zemalja koje nisu članice EU. Umesto dosadašnjeg pečatiranja pasoša, planirano je uvođenje automatizovanog sistema koji beleži osnovne biometrijske podatke putnika – to podrazumeva fotografiju lica i otiske prstiju, kao i osnovne podatke iz pasoša. Ideja koja u teoriji pokreće ovu digitalnu mašineriju je da se ubrza protok putnika, smanji administracija i istovremeno poveća bezbednost boravka u šengen zoni.

U praksi, stvari izgledaju za bitnu nijansu drugačije...

Elem, po ulasku u aerodromsku zgradu u Napulju ulazimo u objekat koji izgledom najviše asocira na šator u kojem se putnici preusmeravaju u dve kolone – za građane EU i državljane trećih zemalja, u koje spada i Srbija. Uskoro stižemo do malenih uređaja koji nam uzimaju biometrijske podatke, a ljubazne i brojne službenice granične policije pomažu nam da pogledamo u kameru pod ispravnim uglom i ostavimo otiske adekvatna četiri prsta. Cela procedura digitalnog čekiranja putnika iz aviona koji je brojao oko 120 ljudi trajala je manje od 20 minuta, na radost turista željnih da što pre dođu do Amalfi obale, koja je predstavljala cilj našeg putovanja. Radost je, međutim, kratko trajala, a mi smo se ponovo našli u redu za pasošku kontrolu, neuporedivo dužem u odnosu na red iz kojeg smo upravo izašli, jer se ispostavilo da sada u istu kolonu staju građani prvih, drugih i trećih zemalja, koji se nediskriminativno kreću u istom mimohodu pre nego što će doći do „zasebnih” šaltera. I kada smo se nakon sat vremena ponovo našli pred pasoškom kontrolom za državljane „trećih” zemalja, imali smo utisak da statiramo u „Danu mrmota”. Naime, ponovo smo morali da se fotografišemo i ostavljamo otiske prstiju – ovoga puta bez asistencije ljubaznog aerodromskog osoblja. Verovatno su računali da za sat vremena nismo uspeli da zaboravimo da se u kameru gleda bez osmeha i naočara i da davanje otiska prstiju ne podrazumeva i stavljanje palca u aparat. Na pitanje zbog čega dva puta prolazimo kroz digitalnu identifikaciju niko nije imao odgovor, uključujući i našeg vodiča, koji je pokušavao da nas uteši pričom da je ista procedura pre nedelju dana na aerodromu u Parizu trajala četiri sata, odnosno duplo više nego u Napulju. Strategija efikasna koliko i odsecanje prsta na nozi kako bi se skrenula pažnja sa otvorenog preloma palca na ruci.

Nakon što smo prošli kroz duplu „autentifikaciju” i verifikaciju ulaska u EU, neke od putnika sačekalo je novo neprijatno iznenađenje. Svi koferi sa trake bili su skinuti, jer je u međuvremenu sleteo novi avion iz kojeg su koferi morali da budu transferisani. Sa monitora je, naravno, sklonjen naziv našeg leta i stavljen naziv novog aviona, odnosno da se putnici ne dovode u zabludu...

Rezultat su predstavljala četiri ne(do)stajuća kofera koje su pokupili neki drugi putnici, verovatno u zabuni, s obzirom na to da je crna boja kofera na aerodromu ono što je ekvivalent sivoj boji automobila na auto-putu – rečju, dominantna boja. Do kraja putovanja, samo jedan putnik dobio je povratnu informaciju da se njegov kofer „zagubio” u Milanu, bez objašnjenja kako je stigao u italijansku prestonicu mode. Ostalim putnicima gubitak kofera ostao je još jedna neprijatna uspomena na putovanje u Napulj. Kada smo sabrali vreme od momenta sletanja na napolitansku pistu do izlaska iz aerodromske zgrade, shvatili smo da se skazaljka pomerila sa 14 na 18 časova.

Naoružani lošim iskustvom i upozorenjem vodiča da je prilikom odlaska sistem na aerodromu u Napulju organizovan tako da – suprotno zakonima logike – kroz pasošku kontrolu i EES sistem prolazimo tek nakon što prođemo fri-šop, restorane i igraonicu za decu, kroz aerodrom smo se nakon predaje kofera i čekiranja kretali brzinom zvuka kako bi što pre stigli do našeg gejta, kladeći se usput koliko puta će nas fotografisati i uzimati nam otiske prstiju. Uskoro će se ispostaviti – nijednom. Nasmejani carinik u pasoš nam je ležerno lupio pečat koji je još 10. aprila trebalo da odleti u zaborav i uz osmeh poželeo srećan put.