Da se svuda čuje naša srpska reč

Kada je Miomir Vukobratović, jedan od najcitiranijih svetskih naučnika u oblasti robotike, posetio Japan, profesor Jošihiko Nakamura sa Univerziteta u Tokiju je izjavio: „Ja sam jedan od velikog broja istraživača u oblasti robotike koji su imali koristi i učili iz džinovskih otisaka stopala koje je ostavio dr Vukobratović”.

Japanski profesor dalje kaže: „On je jedan od retkih svetskih lidera u oblasti robotike još od kasnih 60-ih, kada ova oblast još nije ni bila rođena ili prihvaćena kao akademska disciplina... Godine 1991. dr Vukobratović je po drugi put posetio Japan i tada sam imao priliku da ga vidim u Tokiju. Njegova prva poseta Japanu bila je 70-ih, kada je održao više seminara na univerzitetima. Znam da je akademsko istraživanje u oblasti robotike postalo aktivno posle toga. Stoga mogu reći da je on posejao seme robotičkih istraživanja u Japanu.”

I druge kolege imale su slične utiske. Profesor Usama Katib sa Stanford univeriteta (SAD): „Imao sam privilegiju da upoznam mnoge ugledne naučnike i istaknute stručnjake svog rada u oblasti robotike, a profesor Vukobratović je među najboljima koje sam upoznao.”

A profesor Džamšidi sa Univerziteta Novog Meksika rekao je: On je jedan od retkih pojedinaca za koje se s pravom kaže da „imaju sve” ‒ ogromnu energiju, volju i harizmu da unaprede nauku, tehnologiju, i što je najvažnije, svoj narod.

„Službeni glasnik” objavio je monografiju posvećenu ovom velikanu, „Miomir Vukobratović: pionir robotike”, koju je od tekstova grupe autora priredio Ivan Stanić, gde su pobrojani i objašnjeni proboji do vrhunske nauke.

Miomir Vukobratović bio je član SANU i Akademije SSSR-a, kao i kineske, japanske i mađarske inženjerske akademije. Objavio je 300 naučnih radova i 400 u zbornicima međunarodnih simpozijuma. Autor je 15 monografija na engleskom (izdavači Springer-Verlag, Elsevier, Kluwer, World Scientific Publishing), od kojih četiri prevedene na ruski i kineski, tri na japanski.

Ovaj dobitnik priznanja „Jozef Engelberger” Asocijacije američke robotske industrije rođen je u selu Botoš 1931, kraj Zrenjanina. Mašinski fakultet u Beogradu završio je 1957. Do 1964. radio je u Vazduhoplovno-tehničkom institutu u Žarkovu, potom u Institutu „Mihajlo Pupin” u Beogradu. Doktorsku tezu brani 1964, drugu 1972. u Moskvi. Za redovnog profesora na Mašinskom fakultetu izabran je 1981.

U saradnji sa prof. Juričićem od 1968-72. napisao je prvi rad na svetu iz oblasti sinteze dvonožnog hoda i uveo do danas nezaobilaznu metodu tačke nultog momenta koja je omogućila sintezu veštačkog hoda humanoidnih robota. Metoda prvi put je primenjena na Univerzitetu Vaseda, Japan, 1984. i ostvaren hod dvonožnog robota.

Ovom prilikom izdavajamo njegov rad na primeni robota u rehabilitacionoj medicini, a cilj je bio da se obolelima od paraplegije omogući stajanje i hod, što je postigao spajanjem biomehanike, elektronike i automatike. Razvio je ortozu za gornje udove paraplegičara, i motorizovane natkolene proteze za osobe kojima je urađena amputacija noge iznad kolena.

Za osobe koje su izgubile mogućnost pokretanja udova, njegov tim je osmislio egzoskelet.

– Ukoliko su zglobovi nogu (kuk, koleno i skočni zglob) osnaženi pomoću odgovarajućih pogonskih sistema i sposobni da izvode pokrete slične prirodnom ljudskom hodu, egzoskelt praktično može nositi korisnika kroz prostor, omogućavajući mu da se kreće, stoji, pa čak i penje uz stepenice. Savijanje noge u kolenu bilo je mehanički povezano sa pokretima kuka, navedeno je u knjizi.

U Institutu „Pupin” testiran je prvi na svetu pneumatski egzoskelet namenjen za realizaciju tzv. klizajućeg koraka.

Radio je i na aktivnom odelu za obolele od mišićne distrofije. Projekat su finansirale američke organizacije u okviru saradnje sa Jugoslavijom a uređaj testiran u Teksasu. Nakon toga razvijena je prva na svetu aktivna modularna ortoza za donje ekstremitete distriofičara.

Izjavio je da je primena robota u medicini veliki izazov, dodajući da će mikroroboti u budućnosti krstariti našim organizmom i neprimetno popravljati uočena oštećenja.

Paralelno briljantno radi u industrijskoj robotici, u oblasti mehaničkog modeliranja i upravljanja složenim mehaničkim sistemima, o čemu stručnjaci i mladi ljudi mogu detaljno da se obaveste u objavljenoj monografiji.

Pored nauke u kojoj uz njegovo ime stoji „prvi”, Vukobratović je pisao pesme, i pomirio dva najudaljenija hobija ‒ svirao je violinu i trenirao boks! Ništa neobično za ovakve genijalce. Svet je otkrivao kao radoznalac, negujući kraljicu među osobinama koja garantuje da vam život neće biti dosadan. Nije imao ni dan bolovanja, a neiskorišćenih odmora u izobilju.

Na letovanju u Makarskoj, u hladu kraj mora, ovaj čovek je našao da piše naučne radove. Iako je radio u oblasti vazduhoplovstva, na razvoju simulatora leta, imao je strah od letenja, pa je rešenje bio voz. Putovanje čuvenom transibirskom železnicom, do dalekog Vladivostoka, koristio je da piše dok je supruga, biohemičar, pored njega plela. To su privatni detalji iz knjige u kojoj su slike iz porodičnog albuma sa ćerkom Marinom, unucima, prijateljima...

Nagradu za životno delo dobio je 2006. od Svetskog kongresa automatike. Bio je mentor za 29 magistarskih i 26 doktorskih teza. Preminuo je 2012. i po sopstvenoj želji nije sahranjen u Aleji zaslužnih građana već pored supruge Anđelke.

Kada su u intervjuu iz 2006. pobrojali njegova postignuća i upitali ga da li je srećan čovek, odgovorio je: „Biću srećan ako se robotika bude i dalje razvijala, a posebno ako budemo aktivni i u ovim teškim vremenima. Voleo bih da se kao i do sada svuda čuje naša srpska reč.”