Iz našeg rasadnika nebu pod oblake

Na današnji dan pre 60 godina Partizan je igrao u Kupu evropskih šampiona u fudbalu. Od tada i ne pomišlja na tako nešto. Zašto se 1966. vinuo toliko visoko, a potom zaboravio da leti?

Posle žreba za prvo kolo „Partizanov vesnik” je zabeležio očekivanja prvaka Jugoslavije među kojima se izdvaja Vasovićevo lakonsko: „Ako ništa ne uradimo džabe smo se okupili”! I uradili su! Postali su deveti klub, koji je ušao u finale, a tek drugi (posle Ajntrahta iz Frankfurta) da nije iz latinske zemlje (Španija, Francuska, Italija i Portugalija).

Partizanu je to bilo peto učešće. Nant, prvu prepreku kod kuće je 22. septembra savladao s 2:0. „Najdramatična scena na utakmici viđena je u 56. minutu, kad je izveden vrlo jak i vrlo tačan udarac iz slobodnog udarca. Šoškić se bacio u stilu iz svojih najboljih dana i spasao siguran gol. On je odbio loptu, koju je Francuz Miler poslao u praznu mrežu, ali se tamo našao Vasović i akrobatski je izbacio sa gol-linije. Dva podviga u nekoliko sekundi – dve retko viđene odbrane, koje su opravdano bile burno pozdravljene od oko 30.000 gledalaca. Zapaženo je da su se u ovim uzbudljivim trenucima svi reporteri nalazili iza gola francuskog prvaka (bilo ih je bar 15), a ni jedan iza Šoškića, tako da ove toliko zanimljive scene nisu snimljene. Fotoreporteri su ovog puta pali na ispitu”, ostavio je neobično svedočenje u „Politici” Ljubomir Vukadinović, izveštač sa svih Partizanovih utakmica izuzev one u Bremenu, gde ga je odmenio Rade Stanojević.

Revanš, 13. oktobra, imao je poseban značaj: „U kratkom roku od četiri dana održaće se drugi jugoslovensko-francuski derbi Nant – Partizan. U subotu u „Parku prinčeva” trijumfovali su „trikolori” sa 1:0 i stekli pravo da putuju u London.” „Crno-beli” su s 2:2 (u 16. minutu Francuzi promašili penal) prošli dalje – kakva-takva uteha što naša reprezentacija, prvi put posle rata, nije otišla na svetsko prvenstvo.

U osmini finala je naišao Verder, koji je već u Beogradu, 9. novembra, nametnuo „kaubojski fudbal”. Partizan je to prihvatio u prvih 45 minuta, a „u drugom poluvremenu je tražio odmazdu na drugi način”, pa je „brzim akcijama bez suvišnog zadržavanja lopte” uspeo u finišu (3:0).

U Bremenu, 17. novembra, čuvala se ne samo prednost, nego i – živa glava. Da bi „crno-bele” zaštitila od razjarene publike u igralište su ušla i policijska kola! Nemci su pobedili s 1:0, njihov kapiten i strelac jedinog gola Šic je isključen (s njim i Bečejac, koji je bio napadnut), potom i Bordel. Njih dvojicu je Fudbalski savez SR Nemačke suspendovao zbog toga.

Partizanu je u četvrtfinalu dobio Spartu, koju su u Čehoslovačkoj tada zvali „gvozdeni tim”. U prvoj utakmici je tako i bilo – u Pragu je 2. marta domaćin pobedio čak s 4:1 (treći gol iz penala), mada je gost pogotkom Hasanagića poveo s 1:0.

„Čehoslovaci su toliko uvereni u svoju pobedu da su do tančina napravili plan priprema sve do finala”, javio je Vukadinović „Politici” uoči prve utakmice, a posle nje je zaključio: „Sparta ima izvrsnu navalu, ali odbrana zaostaje za čitavu klasu za strelcima.”

U revanšu, 9. marta, Partizan je sve uložio baš na to. „Česi ni u snu nisu mogli da se nadaju onome što im se sprema u Beogradu. Tri gola razlike – s tim rezultatom oni su mirno spavali u hotelu Palas, veselo su se prošetali kroz Beograd, mirno ručali i spokojno izišli na teren. Trener Ježek se odlučio za opreznu igru, uzdajući se u iskustvo i odličnu tehniku svojih igrača. Prvi gol nije grogirao Pražane, ali ih je zbunilo ono što je došlo posle toga – strašna ofanziva Partizana. Nije tu reč o kondiciji, jer Čehoslovaci su bolje atlete od Jugoslovena, oni mogu da izdrže i dve utakmice. Oni nisu očekivali takav uragan, pritisak koji ih je sabio u mišju rupu. Prvi stvarni nok-daun zadao je Sparti Vasović, drugim golom. To je propisno uzdrmalo goste i doprinelo da se tako reći potpuno izgube. U sledećih deset minuta oni su kapitulirali pred najezdom kojoj nisu bili u stanju da se odupru i otišli su na odmor ne shvatajući šta se sve to zbiva.”

U polufinalu se isprečio strašni Mančester junajted, koji je u Lisabonu potukao Benfiku, prvaka Evrope 1961. i 1962, s 5:1?!  „Mančester junajted, to treba pošteno priznati, u celini bolji je tim, školovaniji, fizički spremniji, iskusniji, zanatski superiorniji.”

Na stadionu Jugoslovenske narodne armije (JNA), 13. aprila, „prvo poluvreme kao da nije odigrano! Ono što se događalo do odmora ličilo je na egzibiciju s pokretima na usporenom filmu. Drugo poluvreme se potpuno razlikovalo od prvog. Bezbi je i dalje ostao veran odbrambenoj taktici koju je zamislio pre meča, ali su domaći osetili da mogu da pobede i, oslobođeni pritiska o veličini i slavi Mančester junajteda, napadali su smelo pojačavajući tempo što su više mogli”. I stekli su 2:0 za revanš 20. aprila u Mančesteru.

Domaćin je taj meč predvideo kao uvod u proslavu Bezbijevih 20 godina u klubu. Još jedan događaj je privlačio pažnju britanskih novinara. „Nezgoda koja nas je zadesila u Frankfurtu zbog koje nismo poleteli u prvom pokušaju veoma je dramatizovana u ovdašnjoj štampi. Pojedini listovi dovodili su ovaj slučaj u vezu sa katastrofom Mančester junajteda u Minhenu”, kada je 6. februara 1958, posle četvrtfinala u Kupu šampiona s Crvenom zvezdom, u avionskoj nesreći praktično ostao bez tima.

Ishod: „Nebo se otvorilo na Old Trafordu da proguta našeg šampiona, ali se nije zatvorilo 90 fantastičnih minuta kakvi odavno nisu doživljeni. Partizan se kvalifikovao za finale Kupa šampiona najherojskije što je mogućno, posle borbe u pravom engleskom stilu.”

Sa stranica našeg lista Vukadinović je otkrio da mu se u avionu, na povratku u Beograd, Vasović poverio da će s Jusufijem i Miladinovićem (isključen, mada ga je Englez Krirend uhvatio za gušu) da iznese na sledećem sastanku zbora fudbalera sledeće:

„Odlučili smo sva trojica da predložimo da se cela ekipa odrekne premije za finalnu utakmicu. Neka sve devize ostanu klubu. Hoćemo da to bude naš meč i da izgorimo u njemu sa svojim htenjima. Mi se nadamo da će Španci takođe shvatiti ovaj finale kao vitešku borbu.”

Vasović je finale Kupa šampiona zaista tako i shvatio, pa 11. maja u Briselu, nije ni pokušao da obori Amansija, koji ga je dva puta predriblao i izjednačio iz kontranapada. Tako je Partizan ostao bez preimućstva što mu ga je baš Vasović doneo u 54. minutu, a sa prestola ga je svrgnuo Serena, koji u karijeri ništa nije uradio sem tog projektila na Hejselu.

Od tada cveta priča o neslozi u klubu, igračima koji su mislili na angažmane u inostranstvu i sličnim opravdanjima za neuspeh poput onih o neslozi velikaša, izdaji Vuka Brankovića... A očevicima, poput Vukadinovića, još na stadionu je bilo jasno:

„Kad je Vasović postigao gol ekipu je zahvatila panika i ona se gotovo sva povukla u odbranu! Da je Partizan posle 1:0 navalio svom žestinom, Realu bi bila potkresana krila. Ali, kompleks inferiornosti koji nas proganja od kako se fudbal igra kod nas došao je do izražaja i u ovom meču. Koreni tradicije i suviše su duboki i čvrsti.”

Nametnulo se i poređenje s Old Trafordom. Ali, da je na Hejsel došao s prednošću od 2:0 poraz od 2:1 ne bi pomutio slavlje kao što nije ni 1:0 za domaćina u Mančesteru. Međutim, igrala se samo jedna utakmica.

Nevolja je što se do dana današnjeg „bunkerom” čuva rezultat. Isto je bilo još u Francuskoj („Partizan ne iskorišćava svoje preimućstvo i neočekivano se povlači u odbranu što je omogućilo Nantu da pređe u punu ofanzivu”), a ceh nije plaćen, jer  se i tamo otišlo s dva gola prednosti.

Prošle su decenije, a pouke nisu izvučene. Na primer, Partizan je izrastao nebu pod oblake s igračima iz našeg rasadnika. Od 17 fudbalera, koji su tada igrali za njega u Kupu šampiona samo trojica (Rašović, Damjanović i Ćurković) nisu rođeni u Srbiji!? Trener Abdulah Gegić je iz Novog Pazara, a tehnički rukovodilac (sportski direktor) Virgil (Stanislav) Popesku se rodio 1916. u Austro-Ugarskoj (u današnjoj Rumuniji), ali su se njegovi doselili u Kraljevinu SHS čim je osnovana.

Sada su stranci spas. Vremena se jesu promenila, ali i onda je bilo kupovine igrača iz drugih zemalja. „Real Madrid se najviše kitio tuđim perjem”, podsetio je Vukadinović i naveo Di Stefana, Santamariju, Kopu, Puškaša i Didija. „I ostali veliki timovi kupovali su Južnoamerikance i Evropljane, asove najviše klase, i stvarali neku vrstu međunarodnih ekipa izuzetne vrednosti. Supertimovi s otkupljenim, tuđim oreolima, vladaju evropskim fudbalom”.

Partizan je tada pokazao da i sa svojim ptićima može visoko da se uzleti. Ali, mora i cilj da se postavi visoko. Primer iz komšiluka:  Crvena zvezda je oduvek živela da osvoji Kup šampiona i mada je dva puta nesrećno ispala u polufinalu (1957. i 1971) nikada nije odustala, pa joj se mašta i ostvarila1991.

I ne treba mlade igrače, pa makar oni tek zakoračili u punoletstvo, tretirati kao bebe. Ako u tim godinama ne mogu da trče bez prestanka, ako nemaju volju da nateraju sebe da se posvete fudbalu, da budu kadri stići i uteći i na strašnome mestu postojati, to sigurno neće biti ni kad pređu 25. godinu.

Evropski vicešampioni

9 utakmica: Mustafa Hasanagić (6 golova), Velibor Vasović (2), Fahrudin Jusufi (1), Josip Pirmajer (1) i Branko Rašović

8: Milutin Šoškić (6 primljenih golova) i Mane Bajić

7 Vladimir Kovačević (3) i Radoslav Bečejac (1)

6 Jovan Miladinović

5 Ljubomir Mihajlović

3 Milan Galić (2), Dimitrije Davidović i Joakim Vislavski

2 Milan Damjanović

1 Ivan Ćurković (4 primljena gola) i Milan Vukelić

„Crno-beli” i rivali

Partizan (evropski vicešampion)

Real (finale)            1:2

Mančester junajted (polufinale)   2:0, 0:1

Sparta (četvrtfinale)         1:4, 5:0

Verder (osmina filana)      3:0, 0:1

Nant (šesnaestina finala)            2:0, 2:2