Za dugovečnost su važni druženje i osećaj zajedništva

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je dr Stevan Milenković, hirurg-koloproktolog i sertifikovani savetnik za mikrobiom, koji živi i radi u Bremenu u Nemačkoj. On u praksi spaja klasičnu hirurgiju sa najsavremenijim saznanjima o zdravlju creva, za koje smatra da su drugi mozak, jer sadrže više nervnih vlakana nego kičmena moždina.

– Creva su drugi mozak, to kaže nauka. Creva imaju svoj takozvani enterički nervni sistem, to je nervni sistem creva koji ima toliko nervnih ćelija koliko ima i kičmena moždina. Postoji teza da se 90 hormona sreće zapravo stvara u crevima. Taj hormon sreće, kako ga ljudi zovu, ili neurotransmiter serotonin, stvara se u crevima od namirnica koje su bogate triptofanom, kao što su, na primer, pileće i ćureće meso, ali taj serotonin ne prolazi krvno-moždanu barijeru, on ne ulazi u mozak, tako da on neće baš delovati na sreću, ali će delovati na bolji rad creva, na bolju resorpciju, upijanje tih hranljivih materija i generalno na bolje opšte zdravlje – istakao je dr Milenković.

Problem je kada se kod osobe javi takozvano propusno crevo. O čemu je reč?

– Ako gledamo kako izgleda zid creva, vidimo da izgleda kao cigle koje su naređane jedna pored druge. Te cigle između sebe imaju malter koji popunjava tanke rupe, a taj malter su dva molekula koji se zovu zonulin i okludin. Kada te uske veze nisu kako treba, onda materije koje nisu dobro ostvarene, delovi proteina, delovi hrane, pa i neki mikroorganizmi, prolaze u krv, i to je taj takozvani sindrom propusnih creva. On još uvek nije zvanično stavljen u ICD klasifikaciju kao jedna bolest, ali verovatno će biti narednih godina. Zbog tog sindroma propusnih creva dolazi do jedne hronične upale, dugotrajne upale niskog intenziteta koji onda može imati veze i sa imunitetom, sa opštim zdravljem, sa zdravljem kože, sa raspoloženjem, sa mnogim drugim aspektima života – objasnio je naš sagovornik.

I kada je reč o Parkinsonoj bolesti, naučne studije pokazuju njenu povezanost sa crevima.

– Zagovornici jedne teorije smatraju da ta bolest počinje u mozgu, a druge da sve kreće od creva. Ako gledamo aspekt bolesti razvoja od creva, vidimo da sve kreće od jednog proteina ili belančevine koja se zove alfa-sinuklein, koji prolazi krvno-moždanu barijeru i onda prolazi kroz propusno crevo, pa preko krvotoka dolazi do mozga i onda utiče na razvoj Parkinsonove bolesti. Ja to gledam sa aspekta mikrobioma i tih nekih stvari, ali to je svakako pitanje kojim se više bave neurolozi. Ipak, treba obratiti pažnju na neke simptome. Pre svega, problemi sa dugotrajnim zatvorom mogu biti jedan indirektni simptom da se jednog dana može razviti Parkinsonova bolest. Ali znamo da je problem sa zatvorom jedan opšti problem. Ne znači da će svako ko ima zatvor dobiti jednog dana Parkinsonovu bolest, ali definitivno je mogućnost da će se kod njih javiti oboljenje mnogo veća nego što je kod onih koji nemaju taj problem. Normalno je imati stolicu jednom u dva do tri dana, do dva puta dnevno. To je neki opseg koji se tretira kao nešto normalno, ali ako neko već zadnjih 10 godina ide svakog trećeg dana u toalet zbog stolice, i to se može smatrati normalnim, ali bez pomoćnih sredstava, laksativa i sličnih stvari – dodaje dr Milenković.

On je u podkastu ukazao i na značaj vitamina De i njegovom uticaju na prevenciju karcinoma.

– Postoji jedna studija koja je obuhvatala oko 25.000 pacijenata u roku od pet do osam godina. Gledali su koliko će se često javiti karcinom kod ljudi koji su uzimali određene količine vitamina De i kakav će biti ishod terapije ako su dobili rak. Pitanje je da li se broj karcinoma smanjio kod onih koji su uzimali ovaj vitamin? Nije, ali je preživljavanje ljudi koji su imali normalan nivo vitamina De bilo mnogo bolje, i to za 20 do 30 odsto, što nije malo. Pitanje je i zašto neki ljudi koji imaju dobar nivo vitamina De manje obolevaju od karcinoma? Pa zato što su ti ljudi više vremena provodili na suncu, zato što se više kreću, zato što se hrane zdravije. Imali su neki zdraviji stil života i uglavnom su živeli u takozvanim plavim zonama. Dva najbolja leka za kožu su voda i sunce, što bi rekao jedan moj profesor. Treba pre suplementacije proveriti nivo vitamina De i krenuti sa ciljanom supstitucijom nekih 2.000 do 2.500 internacionalnih jedinica dnevno, ali uvek treba uzimati kombinaciju vitamina De sa vitaminom K2. To je najpotentnija kombinacija koja ima najbolje efekte. Koristi se tri do četiri meseca i onda je potrebna kontrola. Ako je sve u redu, onda nastavite tako dalje. Vitamin De se može uzimati u kontinuitetu. Pauze se prave samo kod onih visokih doza od 25.000 jedinica, gde se uzima vitamin jednom nedeljno. To je kod starijih ljudi, kod žena uglavnom koje imaju osteoporozu. Mi mislimo da samo na severu Evrope ljudi imaju problema sa niskim vitaminom De, ali je činjenica da sada i ovde dosta ljudi pati zbog toga – pojasnio je ovaj lekar.

Pitanje je i da li preventivno treba uzimati probiotike.

– Ne savetujem preventivno uzimanje probiotika, jer ako vi imate sve ono što poboljšava zdravlje vaših creva, ako vam je „sređena” ishrana, ako imate dovoljan unos vode, adekvatan san, fizičku aktivnost, vama probiotici nisu potrebni. Probiotici su u redu ako se uzimaju u nekom kratkoročnom periodu, ali dugoročno ne. Mada, ima zagovornika teze, pogotovo u Americi, koji savetuju uzimanje raznih suplemenata i da se uz magnezijum, omega-3 masne kiseline, vitamin De, uzimaju i probiotici svakog dana. Možda je u Americi to u redu, zato što oni imaju uglavnom nezdrav način ishrane. Ovde kod nas je hrana još uvek koliko-toliko „normalna”. Ljudi koji su dugovečni imaju nekoliko zajedničnih navika. Zajedničko im je to da jedu hranu koja je bogata vlaknima, da konzumiraju dosta voća i povrća. Ta vlakna su hrana za naš mikrobiom, za naše mikroorganizme, iz koga oni stvaraju kratkolančane masne kiseline koje onda hrane ćelije creva i omogućavaju da budu dugovečnije i zdravije. Takođe, zajednično im je što borave na suncu, stalno se kreću, rade u bašti. Na ostrvu Ikarija i na Sardiniji ima dosta stogodišnjaka. Oni žive u brdovitim selima gde svi idu pešice i pređu dnevno mnogo stepenika. Zajednično im je i što imaju dobre socijalne kontakte, osećaj zajedništva, druže se. To je ono što je ranije bilo prisutno i kod nas, ali se polako gubi – kaže gost našeg podkasta.

Naučno je dokazano, kaže on, da deca koja se rode „prirodnim” putem imaju bolji imunitet, zato što dolaze u kontakt sa mikroorganizmima iz vagine, znači to su pre svega mikroorganizmi koji su nam neophodni za naša creva, za varenje...

– Deca koja se rode carskim rezom dolaze u kontakt sa crevnom, sa kožnom florom, znači sa mikroorganizmima koji su na koži, i to su često neki mikroorganizmi iz bolničkog okruženja. Jedna publikacija iz Švedske pokazala je da su alergijske bolesti, oboljenja disajnih puteva, mnogo češće, za nekih 30 do 40 odsto kod dece koja su rođena carskim rezom. I u Velikoj Britaniji je studija isto pokazala – da je učestalost alergija neurodermitisa, ektopija na koži i slično, da je za nekih 20 do 30 odsto učestalija kod dece koja su rođena carskim rezom. To ne znači da će svako dete koje je rođeno carskim rezom imati neke alergije, jer to zavisi i od okruženja u kakvom živi. Deca koja žive u gradu imaju češće alergije nego deca koja su rođena na selu. Deca koja žive sa životinjama u kućnom okruženju imaju isto manje alergija od onih koja žive „pod staklenim zvonom”. A najveći greh za prosečnu majku sa Balkana jeste da dete bude prljavo, plaše se kada se isprlja – pojasnio je dr Milenković.

Njegov recept za srećan život jeste da treba slušati svoje srce, jer nas ono uvek odvede na pravo mesto…

– Najveća istina koju sam do sada u životu naučio jeste da ne treba čekati prilike, stvarajte ih sami. Ja sam svoje prilike stvarao. Nisam čekao milostinju od nekog. Malo sam povukao kočnicu da bih supruzi dao više prostora zbog njene specijalizacije iz ginekologije, a imamo i dvoje dece, jednostavno moramo da se oslonimo jedno na drugo za sve stvari koje se tiču dece, obaveza, treninga, škole, vrtića… – objasnio je gost našeg podkasta.

Julije Cezar ili svinjar iz Švajcarske

Da li je tačno ili je mit da je Julije Cezar bio prva beba koja je rođena carskim rezom?

– Njegova majka je preživela porođaj, a u to vreme nije bilo anestezije i preživljavanje nije bilo moguće. Postojao je zakon koji se zvao lex caesarea, što znači da se svim trudnicama koje su umrle na porođaju trbuh otvarao da bi se onda izvadilo dete, da bi se dete sahranilo odvojeno od majke. I odakle taj naziv carski rez, to nema veze sa Julijem Cezarom. Po jednoj knjizi u kojoj se govori o nekim istorijskim činjenicama u medicini, navedeno je da je prvi carski rez uradio jedan svinjar u Švajcarskoj oko 1.500. godine, koji je to obavio kod svoje žene – kaže dr Milenković.

Kafa „na prazan želudac” je loša

Dosta polemike u javnosti ima i oko pitanja da li kafa zdrava?

– Nije problem kafa, problem je koliko se kafe pije i kada se pije. Ispijanje kafe nakon doručka je u redu, kao i da popiju dve do tri kafe dnevno. Kafa „na prazan želudac” je loša, zato što podstiče veće stvaranje želudačne kiseline. Ta veća želudačna kiselina onda dovodi do gorušice, a kasnije problema sa varenjem. Dosta ljudi misli da će ih kafa razbuditi. Stvarno se to desi, ali posle pola sata ljudi ponovo dođu na isto. Tako da to ima samo kratkoročni efekat i ljudi su u zabludi ako misle da će ako popiju 10 kafa dnevno dobiti više energije – ističe naš sagovornik.

A šta je sa onima koji vole ujutru da popiju čašicu rakije jer smatraju da je to zdravo?

– To obično pričaju oni koji imaju jednog dedu koji je živeo 95 godina, ali ne vide koliko je bilo onih deda koji su umrli, koji nisu ni doživeli da budu dede jer su pili rakijicu ujutru. Tako da nisam zagovornik toga. Znam da neki kažu da ima ljudi koji su pušili tri paklice cigareta dnevno i pili rakiju i da su živeli sto godina. Ali koliko znamo ljudi koji su to radili i umrli u četrdesetoj ili pedesetoj godini od karcinoma pluća? Ta jedna baba koja je živela 100 godina i pušila tri pakle dnevno je retka. Mnogo je onih baba koje nisu ni dočekale da budu babe – naglasio je dr Milenković.

Kada su suhomesnati proizvodi opasni

Svetska zdravstvena organizacija je 2015. godine objavila klasifikaciju po kojoj su sve mesne prerađevine stavljene u grupu jedan kancerogena. To znači da postoji uzročno-posledična veza koja govori o tome da će povećan unos suhomesnatih proizvoda dovesti do pojave karcinoma.

Ali to ne znači da će svako ko pojede nešto od toga dobiti karcinom. Neka kritična granica je 50 grama mesnih prerađevina dnevno, u dužem periodu, znači nekoliko godina. I to će povećati za nekih 18 odsto učestalost karcinoma. Neće svako ko pojede čvarke ili domaće suvo meso dobiti neki problem. Ovde je reč pre svega o karcinomu debelog creva. I to se uglavnom vezuje za industrijske namirnice, zato što one imaju nitratnu so i ti nitrati i nitriti koji se nalaze u mesnim prerađevinama su potencijalni problem. Japanci su imali veliki problem sa karcinomom želuca upravo zbog načina čuvanja mesa i mesnih prerađevina. Ljudi koji na selu pripremaju svoje proizvode koriste klasičnu kuhinjsku so koja je mnogo bolja varijanta. Dakle, nije problem slaninica, problem je ako je jedeš svakog dana. Važna je umerenost – rekao je gost našeg podkasta.